Reč koja se ne oduzima: Struka i politika

Odlaskom nezadovoljne struke iz najviših tela i iz najvažnijih odluka, otvaraju se vrata jednog društva u kome zapravo sve postaje moguće.

Na nekoliko frontova, moglo bi se zaista tako reći, u ovoj državi trenutno se vodi bitka protiv njene nezavisne, profesionalne, u načelu depolitizovane strukture.

Počev od medija, preko pravosuđa, pa sve do obrazovanja, beleži se pojava koja već na prvi pogled za svako iole demokratsko društvo deluje krajnje uznemirujuće: predstavnici struke, strukovna udruženja, profesionalci, u sve većem broju, nezadovoljni i rezignirani, odlučuju da se povuku iz najvažnijih državnih tela, javnih rasprava, iz donošenja najvažnijih odluka na nacionalnom nivou.

Odgovor na pitanje, šta će ostati ako se struka povuče i zaćuti, svima je dobro poznat – ostaće gola vlast koja će isključivo po svojim aršinima kreirati i državu i društvo. Ostaće, zapravo, jednosmerna “politizacija” prečišćena od svakog zahteva za nezavisnim, stručnim mišljenjem, kao podloga za stvaranje čvrste autokratske osnove. A takvih oblika vlasti smo se nagledali i naučili iz mnogih lekcija istorije tokom celog 20. veka.

MEDIJI

Sve teskobe koje su pritisle medije pod ovom vlašću, gašenje i gušenje sadržaja, uticaj na javni servis i regulatorna tela, (ne)bezbednost novinara, nepravedna i nelogična raspodela novca prilikom medijskog sufinansiranja, u oktobru su doživele svoju kulminaciju. I kao krajnji rezultat, predstavnici vodećih novinarskih i medijskih udruženja napustili su Radnu grupu Ministarstva kulture i informisanja za izradu medijske strategije. Takav kardinalan potez, u društvu koje pretenduje na elementarni unutrašnji dijalog i demokratiju nekoga bi morao trgnuti ako već nije proglašen za znak na uzbunu. Međutim, ono što ovo društvo razlikuje jeste upravo odluka države da se rad na medijskoj strategiji nastavi – i to bez medija. I bez njih, kako je rekao ministar kulture Vladan Vukosavljević, posao će biti nastavljen i obavljen na vreme.

Neposredan uzrok za prvo istupanje iz radne grupe bilo je imenovanje novog državnog sekretara zaduženog za medije. Zbog njegovih mizoginih stavova, nakon tog imenovanja, istupili su predstavnici Asocijacije medija i UNS-a, a potom je radnu grupu, doduše iz nešto drugačijih, pre svega principijelnih razloga, napustila i Koalicija novinarskih i medijskih udruženja koju čine NUNS, NDNV, ANEM, Lokal pres i Asocijacija onlajn medija. Svoj izlazak predstavnici Koalicije obrazložili su, između ostalog, obesmišljenošću i bespredmetnošću svog daljeg rada u toj grupi. Već sam podatak da su u radnoj grupi sedela četiri predstavnika medijskih udruženja naspram šest eksperata i šest predstavnika države, a da je od ta četiri medijska predstavnika jedan predstavljao koaliciju koja ima čak pet udruženja – govorio je o neravnopravnom položaju u zastupljenosti medija.

Upravo u tom podatku možda i leži objašnjenje zašto, posle svega, država deluje kao da joj je sasvim svejedno što nova medijska strategija neće biti podržana od najvećih novinarskih i medijskih udruženja i asocijacija.

PRAVOSUĐE

Podsećajući na to da je Srbija preuzela obaveze u pristupnim pregovorima sa Evropskom unijom da se, izmenama Ustava, otklone politički uticaji na pravosuđe, Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije i ostale strukovne organizacije, među kojima su Društvo sudija Srbije, Centar za pravosudna istraživanja, Udruženje sudijskih i tužilačkih pomoćnika Srbije, Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM i Beogradski centar za ljudska prava u pismu od 30. oktobra upućenom Ministarstvu pravde saopštavaju da prekidaju sa daljim učešćem u tom procesu.

Strukovna udruženja u pismu navode kako su se u maju 2016. odazvala pozivu Ministarstva pravde u vezi sa izmenama Ustava Republike Srbije, dostavila svoje pisane predloge u junu iste godine i aktivno se uključila u konsultacije. Pre toga, još 2014, Komisija za reformu pravosuđa izradila je Analizu ustavnog okvira za pravosuđe, sa kojom se pravosuđe saglasilo u novembru 2016. godine. Nakon toga, kaže se u pismu, strukovna udruženja su očekivala, i u više navrata pozivala Ministarstvo pravde da pokrene najširu javnu debatu društva i zvaničnih državnih organa o izmenama Ustava, zasnovanu na već utvrđenim polaznim osnovama za izmenu Ustava, kojima bi se jačala nezavisnost pravosuđa. Međutim, navodi se dalje u pismu, “u odsustvu polaznih osnova za izmenu Ustava i očekivane široke javne debate, konsultativni proces odvija se tako što Ministarstvo pravde, na nekoliko okruglih stolova, određenom broju strukovnih i nevladinih udruženja pruža mogućnost da predstave, bez ikakve razmene argumenata, svoje stavove i to o temama po izboru Ministarstva pravde koje niti jesu ustavna materija, niti jačaju nezavisnost pravosuđa, već naprotiv, obezbeđuju mehanizme za jačanje političkog uticaja na pravosuđe”.

Dva meseca pre nego što će se povući i obustaviti dalje učešće na izmenama Ustava, sva navedena udruženja u svom saopštenju za javnost objavljenom 6. septembra, ukazala su i na sledeće: da su u istraživanju o Ustavu koje je sprovedeno 2011, građani vrlo nisko ocenili zaštitu svojih ustavnih prava i izrazili gotovo dvotrećinski stav o politizovanosti pravosuđa, nedemokratičnosti usvajanja Ustava iz 2006. i nelegitimnosti usvajanja izmena Ustava bez javne rasprave.

“Uprkos ovim podacima”, kaže se dalje u saopštenju, “Ministarstvo pravde je u postupku javnih konsultacija organizovalo jedan sastanak na kojem su udruženja imala samo pet minuta da predstave svoje predloge, ali je onemogućena debata o predloženim rešenjima. Vlada i Ministarstvo pravde ni tada, a ni kasnije nisu javnosti predstavili svoja rešenja za promenu Ustava.”

OBRAZOVANJE

Burne reakcije struke pratile su krajem septembra i skupštinsko usvajanje seta prosvetnih zakona. Njihova zaključna ocena tih zakona nije prelazna, jer zadat je, kažu, veliki udarac autonomiji univerziteta, smanjen je uticaj nezavisnih tela na kreiranje obrazovnih politika i praćenje njihove realizacije, ugrožena su prava učenika na kvalitetno obrazovanje i uveden je niz mera koje se mogu politički zloupotrebiti na štetu samog obrazovnog sistema i društva uopšte.

Akademske institucije zajedno sa SANU u svom obraćanju Ministarstvu pros­vete naročito su ukazivale na za­­konske mere koje direktno narušavaju auto­nomiju univerziteta: smanjeno učešće predstavnika Univerziteta u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje (NSVO) sa 57 na 35 odsto, dok je u Upravnom odboru Nacionalnog akreditacionog tela od sedmoro članova, samo jedan koga predlažu univerziteti.

U svom odgovoru, ministar je podsetio da je usvajanju Zakona prethodila široka javna rasprava, a da su u radnoj grupi koja je radila na pripremi nacrta zakona bili i predstavnici akademske zajednice. Zaboravio je jedino da pomene da je ta ista aka­dem­ska za­jed­ni­ca svoje pri­med­be na pred­na­crt za­ko­na o vi­so­kom obra­zo­va­nju iz­ne­la još u ma­ju ove go­di­ne, to­kom jav­ne ras­pra­ve, kao i da je u ju­lu NSVO njemu lično pi­sme­no uputio svo­je mi­šlje­nje istim po­vo­dom. Savet je u tom pismu naveo da ni­jed­na od 35 su­ge­sti­ja na na­crt po­me­nu­tog ak­ta ni­je usvo­je­na i da bi pred­lo­že­no re­še­nje mo­ra­lo da ide na po­prav­ku pre ne­go što uđe u skup­štin­sku pro­ce­du­ru.

U pismu koje su NSVO, KONUS i SANU početkom novembra uputili ministru Šarčeviću, a u vezi sa neophodnim izmenama Zakona o visokom obrazovanju, rekli su i sledeće: “Suočeni sa stanjem koje uznemirava akademsku zajednicu, spremni smo da Vam ponudimo partnerstvo u prevazilaženju ove situacije.” No, već 24. novembra, predsednik NSVO prof. dr Dejan Popović, predsednik SANU Vladimir Kostić i akademici Vladica Cvetković, Đorđe Šijački i Slobodan Grubačić, podneli su ostavke na svoje članstvo u NSVO što, sudeći po izostanku reakcije, ministra nije zabrinulo. U međuvremenu pokrenuta peticija Udruženja profesora i istraživača Srbije sa zahtevom za obustavu primene novih obrazovnih zakona ostala je za sada jedini oblik otpora struke političkoj uzurpaciji sistema obrazovanja.

A da priči nije kraj, i da će što zbog obesmišljenosti svoje uloge, što zbog profesionalne časti i ličnog integriteta, primera odustajanja i povlačenja struke iz važnih tela i daljih odlučivanja tek biti, potvrđuje se iz dana u dan. Vratimo li se na početak, na medije i na pravosuđe, jedna od poslednjih vesti glasi da je pet medijskih udruženja suspendovalo učešće u Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara, nakon što je Prvo osnovno tužilaštvo odbacilo krivične prijave novinara napadnutih na predsedničkoj inauguraciji i nakon obrazloženja u kome su, praktično, sami novinari optuženi za pokušaj izazivanja nereda. Ali, u zemlji u kojoj je reč struke oduzeta, od sada je sve moguće.

Pravosuđe se ne razmatra ozbiljno

Osnovni razlog za promenu ustavnih odredbi o pravosuđu jeste da se otkloni politički uticaj na pravosuđe. To je zadatak koji je Srbija preuzela na putu ka Evropskoj uniji. Međutim, čini se kao da se negde zagubio taj razlog tako da se u tzv. debati o izmeni Ustava koju sprovodi Ministarstvo pravde raspravlja o svemu i svačemu, osim o tome na koji način bi trebalo promeniti Ustav RS od 2006, da bi se eliminisao politički uticaj na pravosuđe. Na tim okruglim stolovima koji predstavljaju simulaciju javne rasprave od strane ljudi bliskih politici, kao i od organizacija napravljenih za potrebe rasprave, govori se o raznim temama, a sudstvo i tužilaštvo se najčešće predstavljaju u negativnom svetlu. Sudije i tužioci, danas u Srbiji, tobože nisu stručni, nisu odgovorni, a u pravosuđu vlada familijarnost. Svi ti nedostaci pravosuđa bi trebalo da posluže, iako se to najčešće ne govori otvoreno, da se suzi i ovo malo dostignute samostalnosti i nezavisnosti tužilaštva i sudstva. Organizatori rasprave kao da nisu svesni da upravo svi ti nedostaci sudstva i tužilaštva jesu argument da se politika liši uticaja na pravosuđe, jer su sve te manjkavosti proizvod sadašnjeg sistema u kome politika ima dominantnu ulogu u pravosuđu. Drugim rečima, ukoliko je pravosuđe zaista u toj meri loše kao što tvrde, lošim je pravosuđe učinila politika, koja donosi pravosudne zakone i ima presudan uticaj na izbor sudija i tužilaca.

Kada je već jasno da namera nije uklanjanje političkog uticaja, postavlja se pitanje šta se namerava? Na osnovu predloga jedne grupe organizacija bliskih Ministarstvu pravde zaključujemo da je ambicija da umesto depolitizacije dobijemo koncentraciju i relokaciju političkog uticaja. Dakle, namesto izbora u parlamentu, o sudijama i javnim tužiocima, prema tom predlogu, odlučivao bi predsednik Republike, koji je po pravilu i lider najveće stranke što ideju depolitizacije, kao što rekoh, pretvara u koncentraciju i premeštanje političkog uticaja sa jednog na drugi organ.

U vezi sa javnom raspravom, takođe, nije jasno ni na koji način će Ministarstvo pravde tretirati predloge za promenu Ustava koje su ponudile relevantne profesionalne i nevladine organizacije. Premda bi bilo logično, nema naznaka da će Ministarstvo ukoliko ne prihvati neki od ponuđenih predloga, izneti razloge zbog čega predlog nije prihvaćen i potom pružiti priliku javnosti da se o razlozima za odbijanje raspravlja.

Izbor tema, neprestano potenciranje nedostataka u pravosuđu koji navodno nemaju nikakve veze sa uticajem politike na pravosudni sistem, kao i činjenica da Ministarstvo pravde nije izašlo sa tekstom ustavnih amandmana, ukazali su nam na to da se stvarna zamisao u pogledu ustavnih promena prikriva i da će se desiti nešto neočekivano i loše, da se depolitizacija pravosuđa uopšte ozbiljno ne razmatra, tako da smo odlučili da ne učestvujemo u okruglim stolovima i na taj način sve izložene probleme učinimo vidljivijim.

Jasan signal da se ne želi depolitizacija jeste i letošnje odlučivanje Narodne skupštine o kandidatima za javne tužioce. Skoro jedna polovina kandidata koje je Državno veće tužilaca prosledilo Skupštini nije dobila glasove poslanika, jer jednostavno nisu bili po volji politike. Samo naivni mogu poverovati u to da će vladajuća koalicija u Narodnoj skupštini za par meseci izglasati promene Ustava i politiku liši bilo kakvog uticaja na izbor sudija i tužilaca, iako danas nije spremna da prepusti nijedno mesto starešine javnog tužilaštva. To jednostavno nema nikakvog rezona.

dr Goran Ilić, Poverenik za samostalnost tužilaca

Uskoro i bez mimikrije

Iako uz turbulencije i mnoge probleme, činjenica je da su svi važni medijski akti od 2000. naovamo doneseni uz aktivno učešće medijskih i novinarskih udruženja, ako izuzmemo one u najmanju ruku nepromišljene izmene Zakona o javnom informisanju iz 2009. koje su donesene protivno htenju i interesu struke i koje su se, kako to biva, na kraju obile o glavu vladajućim strukturama. I medijski zakoni iz 2014, koji su proizašli iz Medijske strategije usvojene za Vlade Mirka Cvetkovića, doneseni su uz učešće predstavnika medijskih i novinarskih udruženja, i uz brojne javne rasprave. Neki važni delovi usvojeni su doduše tokom mračnih (među)partijskih dogovora, ali suštinska rešenja jesu bila u skladu sa zahtevima struke. Bilo je to u vreme dok se na velika vrata naše medijske i javne scene, bar ne u punom sjaju, nisu vratile sve aveti iz devedesetih koje, kad čuju reč demokratija i struka, odmah potežu pištolj. Medijski zakoni su u par proteklih godina izvrgnuti ruglu i provučeni kroz blato, medijske slobode razorene, pocepane na najsitnije delove, a stručna javnost koja je to kritikovala proglašena je za “vekovnog neprijatelja” sa kojim se valja surovo obračunati.

Iako iz različitih formalnih razloga, šest reprezentativnih medijskih i novinarskih udruženja (asmedi, nuns, ndnv, anem, aom i Lokal pres) napustilo je Radnu grupu za izradu Medijske strategije naprosto zbog toga što su u njoj dominirali nestručni ljudi, predstavnici praktično nepostojećih udruženja i predstavnici vlasti, koji su očigledno imali zadatak da realizuju unapred određenu političku agendu i pripremljena, čak u nekoliko navrata i javno saopštena rešenja. Udruženja su odbila da budu alibi za to. Osim toga, odmah se postavilo i pitanje celishodnosti. Donošenje strateškog dokumenta u zemlji u kojoj zakoni služe isključivo “za neprijatelje” otpočetka je apsurdna stvar, deluje kao jeftina dečja pozorišna predstava, mimikrija u kojoj se svi pravimo da nešto radimo a znamo da će kraj biti nesrećan.

Samo unekoliko situacija je drugačija sa Stalnom radnom grupom za bezbednosti novinara, koja je oformljena Sporazumom koji su pre bezmalo godinu dana potpisali Republičko javno tužilaštvo, Ministarstvo unutrašnjih poslova i novinarska i medijska udruženja, a koji je deo Akcionog plana za Poglavlje 23. Radna grupa je prvo postala debatni klub u kojem su nas predstavnici vlasti uveravali kako je zapravo teško bilo šta uraditi jer postoje brojne i nepremostive prepreke da se zaštite novinari koji su na udaru vlasti i nasilnika, pa su nas potom počeli uveravati da je bezbednost novinara u Srbiji veća nego u pojedinim zemljama EU… Dok smo mi zasedali, položaj novinara se drastično pogoršavao, a kap koja je prelila čašu bilo je besramno odbacivanje krivičnih prijava protiv napadača na novinare tokom inauguracije Aleksandra Vučića.

Pet udruženja (nuns, ndnv, anem, aom i asmedi) obustavilo je rad u ovoj radnoj grupi, zahtevajući sastanak sa republičkom javnom tužiteljkom Zagorkom Dolovac, na kojoj će biti razjašnjena ključna pitanja u vezi sa odbacivanjem krivičnih prijava. Na osnovu razgovora, udruženja će doneti odluku šta će dalje činiti – da li uopšte ima smisla sedeti u stalnoj radnoj grupi koja očigledno služi samo za zamazivanje očiju javnosti i štikliranje jedne tačke u pregovaračkom procesu?

Plašim se, međutim, da ćemo se i ovog vremena uskoro sećati sa nekom vrstom nostalgije. Vlast će, čini se, uskoro odustati od želje da bar zadovoljava forme demokratskih procesa i procedura, a najvažniji akti i odluke donosiće se u dubokom mraku, bez učešća struke i javnosti. Oni će se primenjivati u onoj meri koliko to vlasti bude koristilo za uspostavljanje totalitarne strukture društva, u onoj meri u kojoj će omogućavati a ne sprečavati da svi resursi države budu stavljeni u ruke jedne partije.

Piše: Nedim Sejdinović, Predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, bivši član Radne grupe za izradu medijske strategije i “uslovni” član Stalne radne grupe za bezbednost novinara

Izvor: Vreme, autorka: Ivana Milanović Hrašovec 

Objavljeno: 20. novembar 2017.