Posle decenija provedenih na funkciji šefa, pojedini ne mogu sebe da zamisle bez službenih automobila i raznih sitnih privilegija
Neće javno tužilaštvo Srbije odmah nakon donošenja zakona postati perfektno. Proći će dosta vremena dok se stvari ne promene, ali napravljen je dobar korak da se promeni pravna kultura u javnom tužilaštvu, da se ljudi ohrabre da rade svoj posao u javnom interesu i bez zebnje, kaže u intervju za „Politiku” Goran Ilić, zamenik republičkog javnog tužioca i član radne grupe za pripremu akta o izmeni ustava.
Venecijanska komisija (VK) dala je pozitivno mišljenje o tužilačkim zakonima, ali je, ipak, bilo i primedaba. Na šta se one odnose i da li će biti uvažene prilikom izrade konačne verzije zakona?
U svom mišljenju Venecijanska komisija zaključila je da su odredbe Nacrta Zakona o javnom tužilaštvu i Visokom savetu tužilaštva usklađene sa standardima Saveta Evrope. To se u našoj javnosti sa pravom, ali kolokvijalno komentariše kao „pozitivno mišljenje” Venecijanske komisije.
Bilo je i primedaba, tačnije date su preporuke za neke izmene teksta. Opšta zamerka je da, uprkos znatnom smanjenju uticaja, vrhovni javni tužilac i dalje ima veliki uticaj na rad Visokog saveta tužilaštva i rad javnog tužilaštva uopšte. U delu mišljenja, navodi se da postoji rizik da će vrhovni javni tužilac biti „preterano moćna figura” u savetu i tužilaštvu, bez prave odgovornosti. Jedna konkretna primedba odnosi se na način izbora tužilaca u Visoki savet tužilaštva. Prema mišljenju VK sistem koji je predložen, „jedan čovek jedan glas” iako je u skladu sa standardima, pravi veliku razliku u vrednosti glasova jer recimo 12-15 tužilaca najvišeg tužilaštva bira jednog člana saveta, ali i nekoliko stotina tužilaca sa nivoa viših javnih tužilaštava bira jednog člana saveta.
Kakva će biti reakcija Ministarstva pravde na primedbe?
Verujem da će Ministarstvo razmotriti primedbe iz mišljenja VK, kao i one zamerke i komentare koji se budu čuli tokom rasprave. Svoje uverenje zasnivam na tome da su u dosadašnjem toku izrade zakona od ministarstva uzimani u obzir komentari i mišljenja. Uostalom, Venecijanska komisija je to prepoznala i pohvalila pristup Ministarstva pravde procesu izmene ustava i zakona, a naročito „inkluzivnost” samog procesa. To je potpuna novina, budući da je prethodni sastav Ministarstva pravde amandmane na Ustav iz 2018. godine pripremao tajno u nekoj zavereničkoj atmosferi.
Šta novi zakoni znače za tužioce, a šta za građane?
Zakoni donose profesionalnu slobodu, ali i profesionalnu odgovornost za tužioce. Kada kažem profesionalnu slobodu mislim na to da ubuduće tužioci neće biti izloženi prikrivenom pritisku nadređenih, budući da su jasno propisane procedure za korišćenje hijerarhijskih ovlašćenja. Recimo, ukoliko šef izda obavezno uputstvo, tužilac koji je primio uputstvo nije dužan da postupa po njemu, dok o tome ne odluči nezavisna komisija koju bira savet. Takođe, svi dokumenti nastali u tom postupku sastavni su deo spisa i pod određenim uslovima su dostupni javnosti.
To što zakoni donose profesionalnu odgovornost za tužioce, znači da će odgovornost biti lična jer tužilac postupa u predmetu pod svojim imenom, a ne u ime svog starešine kao što je bilo po starom ustavnom sistemu. Javni tužilac (sadašnji zamenik) neće moći da se zaklanja iza uobičajenih floskula „šef mi je to naredio”, jer naredba šefa postoji samo ako je napisana i ako je u spisima, izdavanje uputstava odnosno naredbi mimo toga je disciplinski prekršaj.
Samostalan i odgovoran tužilac je u interesu građana. Prema relevantnim istraživanjima samostalnost tužilaštva i tužilaca odlučujuće utiče na stepen kriminala u nekoj zemlji. Što je veća samostalnost stopa kriminaliteta je niža. Dakle, samostalno i odgovorno tužilaštvo je šansa da tužilaštvo radi svoj posao gonjenja učinilaca krivičnih dela zakonito i nepristrasno, a to je interes svakog građanina Srbije. Da ne bude iluzija, neće javno tužilaštvo Srbije odmah nakon donošenja zakona postati perfektno. Proći će dosta vremena dok se stvari ne promene, ali napravljen je dobar korak da se promeni pravna kultura u javnom tužilaštvu, da se ljudi ohrabre da rade svoj posao u javnom interesu i bez zebnje.
Zagovornik ste teze da je rešenje iz Nacrta Zakona o javnom tužilaštvu kojim se ograničava mogućnost da starešina u javnom tužilaštvu može samo u jednom mandatu da vrši tu funkciju dobro? Zbog čega ste takvog mišljenja?
Ustavom je ograničena mogućnost da vrhovni javni tužilac duže od jednog mandata vrši dužnosti starešine Vrhovnog javnog tužilaštva. Ako takvo ograničenje postoji za starešinu najvišeg tužilaštva u zemlji, zbog čega takvo ograničenje ne bi postojalo za starešine nižih javnih tužilaštava. Drugim rečima, ograničavanje mandata za starešine javnih tužilaštava proizlazi iz logike samih ustavnih normi. Osim načelnih razloga za takvo rešenje postoje i praktični razlozi. Neke starešine javnih tužilaštava, posle decenija provedenih na funkciji šefa, ne mogu sebe da zamisle bez službenih automobila i raznih sitnih privilegija. To je dovelo do toga da su pojedini u zamenu za još jedan mandat, bili spremni da prihvate politički ili neki drugi neprimereni uticaj na javno tužilaštvo.
Ukoliko rešenje iz nacrta ostane, jedna osoba neće moći da bude glavni javni tužilac (starešina tužilaštva) više od jednog mandata u jednom tužilaštvu. Posle relativnog dugog mandata od šest godina starešina se vraća na osnovnu dužnost u javnom tužilaštvu. Osim što će delovati otrežnjujuće za šefove, jer će posle šest godina provedenih na čelu tužilaštva ponovo deliti sudbinu kolega kojima je do isteka mandata rukovodio, to rešenje će ojačati i poziciju javnih tužilaca (dosadašnjih zamenika).
Šta se bitno menja u tužilačkoj organizaciji novim zakonima?
Mnogo toga. Na primer, ukinut je monokratski sistem, što znači da je ukinut sistem vlasti jedne osobe nad javnim tužilaštvom. Sistem sa neprikosnovenim vođstvom republičkog javnog tužioca, kakav je do sada postojao je istorijski gledano nastao u periodu totalitarne vlasti nakon Drugog svetskog rata i potpuno je neprimeren sadašnjem trenutku. Uvedena je obaveza da starešina u javnom tužilaštvu nepristrasno raspodeljuje predmete, što bismo mogli opisati kao „pravo na prirodnog tužioca” i što bi trebalo da isključi svaku vrstu manipulacije u vezi sa dodelom predmeta. Zatim, protiv svih odluka Visokog saveta tužilaštva predviđena je zaštita. To znači, da će svaka odluka (o izboru, razrešenju i dr.) biti preispitivana od Ustavnog suda u odgovarajućem postupku. Javni tužilac koji je izložen pritisku ili zlonamernim odlukama starešine, imaće mogućnost da podnese razna pravna sredstva o kojima će odlučivati savet. Ima četrdesetak važnih izmena koje ovom prilikom ne možemo, ni pobrojati ni izložiti.
Ko se najviše protivio promenama u javnom tužilaštvu?
Najveći otpor dolazio je od samog vrha javnotužilačke organizacije. Ta umna učmalost nekih važnih ljudi u javnom tužilaštvu potpuno je zanemarivala da tužilaštvo ne postoji radi onih koji imaju funkcije, već zarad građana i da se nešto mora uraditi da bi se popravilo potpuno rasklimatano poverenje u javno tužilaštvo.
Izvor: Politika, autorka: Miroslava Derikonjić
