Grupa zvanično osumnjičena za tri ubistva, a u nekim medijima im se pripisuju gotovo sve mafijaške likvidacije poslednjih godina. – Tužilac Goran Ilić smatra da će biti problem ako je ono što je objavljeno – tačno.
Veljko Belivuk zvani Velja Nevolja, Marko Miljković i još 20 članova njihove kriminalne grupe naredbom o sprovođenju istrage Tužilaštva za organizovani kriminal od 5. februara i zavedene pod oznakom KTI 4/21, terete se za tri ubistva, neovlašćenu proizvodnju i trgovinu drogom, nedozvoljeno držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija i pranje novca. Proširenja istrage u odnosu na osumnjičene, uprkos mnogobrojnim spekulacijama, nije bilo.
Podaci do kojih se do sada došlo u postupku trebalo bi da su strogo čuvana tajna. Pa ipak, u medijima im se pripisuje još najmanje deset ubistava i navode informacije, navodno, iz istrage.
Za razliku od zvaničnih tužilačkih spisa u kojima piše da se članovi ove organizovane grupe terete za ubistvo Zdravka Radojevića, Milana Ljepoje i Gorana Veličkovića, drogu i oružje, mediji grupu dovode u vezi i sa nizom drugih, još nerazjašnjenih, najtežih krivičnih dela. Pozivajući se na sagovornike bliske istrazi, ali bez zvaničnih potvrda, članovima grupe Velje Nevolje i Marka Miljkovića pripisuju se i učešća u likvidacijama koje su, ne tako davno, potresale Srbiju, ali i zemlje u bližem okruženju.
Tako se po medijima spekuliše da bi hapšenjem, kako ocenjuju, jedne od najopasnijih grupa u regionu, moglo da bude rešeno ubistvo poznatog prestoničkog advokata Dragoslava Miše Ognjanovića, Dragoslava Miloradovića, kuma Luke Bojovića, Siniše Milića, vozača Filipa Koraća, jednog od vođa „škaljarskog klana”. Određene indicije, prema pisanju medija, ovu grupu povezuju i sa surovim likvidacijama Strahinje Stojanovića, Aleksandra Šarca, Bojana Mirkovića, Ljubomira Markovića Kiće, Nebojše Markovića i Aleksandra Šarca.
Ovakvo pisanje medija, niko od predstavnika istražnih organa nije ni potvrdio, ali ni demantovao.
Ne želeći da komentariše konkretan slučaj s obzirom na to da je reč o „živom” predmetu, Goran Ilić, zamenik republičkog javnog tužioca i član Državnog veća tužilaca za „Politiku” ukazuje na probleme sistemskog karaktera.
– To što mediji navode da je pomenuta grupa izvršila mnogo veći broj ubistava od onih za koja se sprovodi istraga ne mora da bude tačno. Problem će biti ukoliko se ispostavi da su podaci koje navode mediji o tome da postoji sumnja da je grupa Belivuka izvršila znatno veći broj likvidacija istiniti. Onda bi to ukazivalo da je te činjenice plasirao neko iz policije ko učestvuje u predistražnom postupku – kaže Ilić.
Situacija da u javnost „cure” podaci, mimo tužilaštva moguća je, ocenjuje zamenik republičkog tužioca i član DVT-a, zbog načina na koji je uređen odnos javnog tužilaštva i policije.
– Položaj javnog tužioca u predistražnom postupku u novom ZKP-u umnogome je paradoksalan. Javni tužilac je, sa jedne strane, nadređen policiji u otkrivanju krivičnih dela i pronalaženju učinilaca, ali sa druge, zavisi od rezultata rada policije. Osim toga, policija preduzima aktivnosti za javnog tužioca, po njegovom nalogu ili nadzoru, međutim, rezultate profesionalnog rada policije ne ocenjuje onaj za koga rade, već nadležni starešina u policiji. Zato je verovatno da će u politički osetljivim i složenim predmetima policija pre poslušati nalog starešine nego javnog tužioca. Istine radi, trebalo bi reći i to da praksa otkazivanja poslušnosti policije javnom tužiocu nije nepoznata ni u bolje uređenim sistemima – objašnjava naš sagovornik.
U Španiji postoje „organske” veze između tužilaštva i sudske policije koja je odgovorna tužilaštvu za sprovođenje istrage, otkrivanje i hapšenje počinilaca krivičnih dela. U Belgiji delovi policije su pripojeni kancelariji tužioca tako da su te policijske jedinice deo tužilaštva. Pri svakom tužilaštvu u Italiji postoji odeljenje policije koje je funkcionalno potčinjeno starešini tužilaštva, a u Švajcarskoj tužilac je istovremeno direktor policije.
– Navođenje uporedne prakse više nego jasno upućuje na zaključak da rukovodeća funkcija javnog tužioca u predistražnom postupku ZKP nije moguća bez izmene suštine odnosa između javnog tužioca i policije, ali i bez izmene drugih propisa koji sadrže norme o nadležnostima organa sa policijskim ovlašćenjima. Promena suštine odnosa javnog tužioca prema policiji morala bi da uključi pripajanje pojedinih delova policije javnom tužilaštvu ili uvođenje u sistem istražitelja, kao službenog lica javnog tužilaštva sa nekim policijskim ovlašćenjima – objašnjava Goran Ilić, zamenik republičkog tužilaštva i član DVT-a.
Izvor: Politika, autor: Miroslava Derikonjić
