Ne postoji društvo bez nasilja, ali postoje društvena delovanja usmerena na sprečavanje nasilja. Sada se bavimo, na žalost, uvek aktuelnom temom nasilja u porodici. Iskorenjivanje, sporo i teško, ali sprečavanje primenom Zakona o sprečavanju nasilja u porodici brzo i uspešno.
Član 3. stav 3. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici pod pojmom ‘Nasilje u porodici’ podrazumeva akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja učinioca prema licu sa kojim se učinilac nalazi u sadašnjem ili ranijem bračnom ili vanbračnom ili partnerskom odnosu ili prema licu sa kojim je krvni srodnik u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do drugog stepena ili sa kojim je srodnik po tazbini do drugog stepena ili kome je usvojitelj, usvojenik, hranjenik ili hranitelj ili prema drugom licu sa kojim živi ili je živeo u zajedničkom domaćinstvu. Primetan je širi krug lica koja mogu da se pojave kao mogući učinilac ili žrtva.
Nova uloga javnog tužioca u pravosuđu definisana je Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici, koji je zasnovan na principima Istanbulske konvencije često pominjane u javnom govoru, i koji precizno određuje postupanje nadležnog policijskog službenika, javnog tužioca, sudije i drugih državnih organa i ustanova u postupku sprečavanja nasilja. Od efikasnosti preduzimanja akcija ovim Zakonom definisanih pobrojanih subjekata zavisiće i broj prijavljenih slučajeva nasilja kao i broj neprijavljenih incidenata čija ozbiljnost je često veća od prijavljenih. Blagovremeno i efikasno delovanje navedenih aktera uticaće na smanjenje nasilja i prijavljenih i neprijavljenih slučajeva. Namera zakonodavca je da obezbedi hitnu, blagovremenu i delotvornu zaštitu i podršku žrtvama nasilja u porodici.
Građani moraju da znaju da imaju obavezu da prijave svaku situaciju koju prepoznaju kao slučaj porodičnog nasilja prema njima ili prema nekoj drugoj osobi, a nadležni policijski službenik će izvršiti procenu rizika i ukoliko postoji rizik od nasilja u porodici, mogućem učiniocu nasilja izreći će jednu ili obe od dve predviđene hitne mere. Mera privremeno udaljenje učinioca iz stana i mera privremene zabrane učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj traju 48 časova. Javni tužilac u roku od 24 časa vrednuje procenu rizika policijskog službenika i sudu predlaže da se hitne mere produže za još 30 dana. Sud u roku od 24 časa produžuje hitne mere za još 30 dana ukoliko na osnovu procene rizika nadležnog policijskog službenika i vrednovanja procene rizika javnog tužioca ustanovi neposrednu opasnost od nasilja u porodici. U suprotnom, odbija predlog kao neosnovan. Mogući učinilac ima pravo da izjavi žalbu nadležnom Višem sudu koji može žalbu da odbije ili usvoji, ali ne može da ukine rešenje prvostepenog suda i da ga vrati prvostepenom sudu već može da ga preinači. Izjavljena žalba na rešenje ne odlaže izvršenje rešenja. Mogućem učiniocu mogu biti izrečene hitna mera privremenog udaljenja učinioca iz stana ili mera privremene zabrane mogućem učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj ili obe ove mere istovremeno. Pobrojani odlučioci ne raspravljaju o imovinskim odnosima koji postoje u stanu iz kojeg se mogući učinilac udaljava, već je prvenstveni cilj sprečavanje nasilja i zaštita žrtve.
Kako bi se prepoznala situacija koja može da postane slučaj nasilja u porodici, neophodno je da lice koje prijavljuje prepozna tu opasnost kao ponašanje mogućeg učinioca koje navodi na zaključak da je on spreman u vremenu koje dolazi da po prvi put učini nasilje ili da ponovi nasilje u porodici. Taj rizik moraju adekvatno da procene i nadležni policijski službenik, javni tužilac i sudija koji su završili specijalizovanu obuku za postupanje u ovim specifičnim situacijama.
Ukoliko mogući učinilac ne poštuje izrečenu hitnu meru, članom 36. Zakona predviđena je prekršajna odgovornost i on može biti kažnjen kaznom zatvora do 60 dana.
Kako bi dejstvo ovog Zakona zaista bilo potpuno i kako bi bile prijavljene sve moguće situacije koje najavljuju nasilje u porodici predviđena je prekršajna odgovornost i novčano kažnjavanje odgovornog lica u državnom i drugom organu, organizaciji i ustanovi koje policiji ili javnom tužiocu neodložno ne prijavi ili ne reaguje na prijavu ili opstruira prijavljivanje ili reagovanje na svako saznanje o nasilju u porodici ili neposrednoj opasnosti od njega.
Kako bi se adekvatno pomoglo žrtvi za područje svakog osnovnog javnog tužilaštva oformljene su Grupe za koordinaciju i saradnju kojom predsedava zamenik javnog tužioca, a članovi su nadležni policijski službenik i zaposleni u centru za socijalni rad koji radi na slučajevima nasilja u porodici.
Članom 31. Zakona predviđena je izrada individualnog plana zaštite i podrške žrtvi, koji sadrži celovite i delotvorne mere zaštite i podrške žrtvi, ali i drugim članovima porodice kojima je podrška potrebna. U izradi individualnog plana zaštite i podrške žrtvi učestvuje i žrtva, ako to želi i ako to dozvoljava njeno emotivno i fizičko stanje. Predviđene mere zaštite moraju da pruže bezbednost žrtvi, da zaustave nasilje, spreče da se ono ponovi i zaštite prava žrtve, a mere podrške da omoguće da se žrtvi pruži psihosocijalna i druga podrška radi njenog oporavka, osnaživanja i osamostaljivanja. Individualnim planom zaštite i podrške žrtvi određuju se izvršioci konkretnih mera i rokovi za njihovo preduzimanje, kao i plan praćenja i procene delotvornosti planiranih i preduzetih mera. Postavljeno na individualni plan svake žrtve, omogućena joj je adekvatna pomoć za budući period i omogućen život bez nasilja uz podršku, pomoć, osnaživanje za samostalan život bez dotadašnjeg nasilnika.
Poruka i najsvsishodniji zaključak je da ne skrećemo pogled sa rizičnih situacija, razgovora obojenih povišenim tonovima i ne kvalifikujemo takve životne pojave kao svakodnevne bračne ili porodične razmirice, već sve viđeno prijavimo lično ili anonimno policiji, javnom tužilaštvu i pokrenemo opisani efkasni i sadržajni postupak reakcije i zaštite.
Izvor: Otvorena vrata pravosuđa, autorka:
