Ubica Mališa Jeftović zbog torture u zatvoru dobio odštetu od hiljadu evra, a nijedna žrtva zločina u Srbiji nije dobila nikakvu nadoknadu od države.
Žrtve nasilja, i kriminala uopšte, u Srbiji su potpuno nezaštićene. Osim što nema nikakav sistem institucionalne brige i psihološke podrške, Srbija nema ni fond iz koga bi se žrtvama krivičnih dela isplaćivale odštete, kao što ga ima većina zemalja u Evropi.
– Taj fond bi imao od čega da se puni, najpre od oduzete imovine stečene kriminalom, koja se meri stotinama miliona evra, zatim od naplaćenih novčanih kazni, a zašto ne i od donacija. Ne bi moralo da se dira u državni budžet. Država je dužna da štiti svoje građane od kriminala, kao i da im isplati odštetu, a posle može i da se refundira kada se naplati od nasilnika – kaže Gordana Jekić-Bradajić, rukovodilac Odeljenja za borbu protiv trgovine ljudima i nasilja u porodici Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu.
Slučajevi partnerskog nasilja i nasilja u porodici, zapravo vrlo mali broj ovih slučajeva koji dospevaju u javnost, dobar su povod da se progovori o žrtvama uopšte, a naročito o onima koje se ne usuđuju da prijave nasilje. Jer, policija, tužilaštvo i sudstvo postoje zbog građana, a žrtva može biti svaki građanin Srbije i stranac koji se nađe u njoj. Polazi se od pretpostavke da je država odgovorna za kriminal koji se događa na njenoj teritoriji.
– Potpuno zaboravljamo da su ljudi najveće bogatstvo svake države i svakog društva, a porodica i dom su država i društvo u malom. Porodica nije tvrđava u koju država nema pravo da ulazi, već upravo ima obavezu da zaštiti ljude od nasilja. Mi imamo Krivični zakonik koji štiti osnovne vrednosti, a to su najpre život, telesni integritet, sloboda i imovina, ali u tom istom zakoniku nemamo definisan pojam žrtve – kaže naša sagovornica.
Žrtva je i građanin koji je opljačkan na ulici i onaj ko je pretučen ili mu je obijen stan, a i oni koji su pretrpeli seksualno i fizičko nasilje. Najčešće se govori o fizičkom nasilju, ali mnogi građani ne znaju da mogu prijaviti i psihološko nasilje, kao i ekonomsko.
– Do sada nisam čula da je neko prijavljen zbog psihološkog nasilja, koje je predviđeno definicijom krivičnog dela nasilja u porodici kao ugrožavanje duševnog spokojstva. Sve što ugrožava telesni i duhovni integritet jeste nasilje. Tačno je da psihološko nasilje obično ide zajedno sa fizičkim, ali može postojati i samo psihološko nasilje. Što je nasilnik obrazovaniji i „ugledniji”, to je i način na koji maltretira žrtvu perfidniji. U porodičnom nasilju često se pojavljuje i ugrožavanje finansijske samostalnosti žrtve, na primer ako joj je onemogućeno da raspolaže svojom platom ili mora da obrazlaže kako je potrošila novac – objašnjava Gordana Jekić-Bradajić.
Ne treba zaboraviti da svako nasilje u porodici ostavlja posledice na sve članove. Ako otac tuče majku ili je vređa i ponižava, dok se prema deci ponaša „normalno”, deca su takođe žrtve nasilja ako prisustvuju traumatičnim scenama.
– Rad tužioca sa žrtvama izuzetno je važan, naročito rad sa decom, čiji je zakonski zastupnik najčešće majka koja je žrtva nasilja i koja ima pravo da ne svedoči protiv muža, jer se nalazi na zakonskom spisku takozvanih privilegovanih svedoka, koji su oslobođeni obaveze svedočenja protiv najbližih srodnika i članova porodice – ukazuje naša sagovornica.
Ističe da se najviše ubistava žena, posle dugogodišnjeg nasilja u porodici, događa upravo onda kada one prijave nasilnika ili kada odluče da ga napuste, podnošenjem tužbe za razvod, odlaskom u sigurnu kuću ili na neko drugo mesto, najčešće kod rodbine. Uz stalni strah, one pred pravosuđem ponovo prolaze pakao jer moraju više puta da ispričaju sve detalje.
Zbog loše brige ili, bolje rečeno, potpune nebrige o žrtvama, u Srbiji je moguće da osuđenik za najteže krivično dobije od države novčanu naknadu na ime „torture u pritvoru”, a da nijedna žrtva tako strašnog zločina, niti članovi porodica žrtava, ne budu obeštećeni.
– Reč je o Mališi Jeftoviću, osuđenom na 40 godina zatvora zbog silovanja i ubistva trogodišnje devojčice Katarine Janković, koja je preminula posle silovanja u Zvezdarskoj šumi 2005. godine, usled povreda unutrašnjih organa. Ustavni sud Srbije je u julu 2013. godine doneo presudu na 65 kucanih strana kojom je odlučeno da država Srbija treba da plati štetu, u iznosu od hiljadu evra, za torturu koju je Jeftović pretrpeo u „Zabeli”. Pritom se naknada štete ne isplaćuje nijednoj žrtvi silovanja niti bilo kog drugog krivičnog dela – kaže tužiteljka.
Objašnjenje kako je moguće da zločinac dobije odštetu, a žrtve zločina ne, takođe govori o odnosu države prema građanima. Naime, Srbija je potpisnik međunarodne Konvencije o zabrani torture i mučenja, koja je deo našeg zakonodavstva, a prilikom potpisivanja konvencije Srbija nije stavila rezervu na deo o naknadi štete. Međutim, naša država jeste stavila rezervu na deo o naknadi štete kada je potpisivala Konvenciju o borbi protiv trgovine ljudima i zabrani nasilja nad ženama (Varšavska konvencija iz 2005. godine).
– Najčešće žrtve, na koje se odnosi ova konvencija, upravo su žene i deca, dakle najosetljivije kategorije svakog društva. Imamo apsurdnu situaciju da Srbija nije dužna da obešteti žrtve trgovine ljudima i nasilja nad ženama, ali je dužna da isplati odštetu najtežim kriminalcima ako su dobili batine u državnoj instituciji – kaže Gordana Jekić-Bradajić.
Nevladina organizacija „Astra” osnovala je ekspertsku grupu, sastavljenu od sudija, tužilaca, advokata, policajaca, profesora i predstavnica Autonomnog ženskog centra, koja je predložila osnivanje državnog fonda za naknadu štete žrtvama krivičnih dela, ali su nadležni u državnim organima odbili ovaj predlog, s obrazloženjem da to – nije prioritet.
————————————————————–
Zakon o obeštećenju žrtava nasilja
– O naknadi štete žrtvama porodičnog nasilja gotovo da se i ne razmišlja. Sud ih tek posle završenog krivičnog postupka upućuje na parnicu, koja traje „večnost”, a žrtve su neuke stranke, pa još plaćaju advokata. Ako im se još desi da izgube parnicu, onda im je skuplja dara nego mera. Zato se mora zakonom predvideti da se u istom postupku odlučuje i o kazni za nasilnika i o naknadi štete za žrtvu – kaže Jekić-Bradajić.
Štaviše, i ako izvršilac krivičnog dela nije otkriven, za šta su takođe odgovorni državni organi, država je dužna da žrtvi isplati štetu. Zbog takvih slučajeva, sud u Strazburu je dosudio velike odštete žrtvama, ističe naša sagovornica.
– Hrvatska, na primer, ima odličan Zakon o naknadi štete žrtvama nasilnih krivičnih dela. Čak su predvideli i da žrtva porodičnog nasilja može biti istopolni partner – dodaje tužiteljka.
————————————————————–
Služba za zaštitu svedoka i žrtava
Samo u Odeljenju za ratne zločine Višeg suda u Beogradu postoji Služba za zaštitu svedoka i žrtava. Sve druge žrtve i svedoci, dakle svih drugih krivičnih dela koja nisu ratni zločin, nemaju nikakvu od države organizovanu zaštitu niti psihološku pomoć stručnjaka.
– Takve službe moraju da postoje u svim sudovima za sva krivična dela, a tužioci moraju odlično da poznaju sudsku psihologiju žrtava, naročito nasilnih krivičnih dela, jer od saradnje sa žrtvom, koja se usled traume ne seća dobro detalja zločina, mnogo zavisi dokazivanje u svakom konkretnom slučaju – kaže naša sagovornica.
(Izvor: Politika, autor: Aleksandra Petrović)
