Od 2.731 pritužbe na rad sudija i 523 pritužbe na rad javnih tužilaca i njihovih zamenika, organi nadležni za disiplinsko sankcionisanje su u periodu 2014-2016. sudije kaznili 34, a tužioce deset puta.
Slavka Mihajlović razrešena je sredinom januara 2016. godine sa mesta sudije Apelacionog suda u Beogradu zbog neopravdanog odugovlačenja sudskog postupka protiv Sretena Jocića, poznatijeg kao Joca Amsterdam. Ovaj predmet je u Apelacionom sudu završio nakon žalbe na presudu Višeg suda u Beogradu, kojom je Jocić zbog nedozvoljenog drženja oružja osuđen na deset meseci zatvora. Postupak je zbog odugovlačenja zastareo i Jocić je na kraju oslobođen.
Odluku o razrešenju Slavke Mihajlović doneo je Visoki savet sudstva – orgаn u čijoj je nadležnosti odlučivanje o prestanku sudijske funkcije i disciplinskim sankcijama protiv sudija.
Slučaj sudije Mihajlović predstavlja jedan od ukupno 13 predmeta koji su rezultirali prestankom sudijske funkcije u periodu od januara 2014. do decembra 2016. godine, a u kojima je disciplinski tužilac podneo predlog za vođenje postupka. U pet od tih slučajeva sudije su prestale obavljati funkciju na lični zahtev, dok je u osam slučajeva došlo do razrešenja zbog utvrđenog disciplinskog prekršaja.
Disciplinski tužilac Visokog saveta sudstva zaprimio je tokom navedene tri godine 2.731 disciplinsku prijavu protiv sudija, a vođeno je 78 postupaka, najviše u 2014. godini – 41. Tokom navedene tri godine sudije su kažnjene u 34 slučaja.
Prijavu na rad sudija može da podnese svako fizičko lice, nezadovoljno njihovim radom.
Disciplinski organi Visokog saveta sudstva su: disciplinski tužilac i njegova tri zamenika i Disciplinska komisija koja ima predsednika, dva člana i zamenike, sve iz redova sudija. Postupak protiv sudije vodi Komisija, na osnovu predloga disciplinskog tužioca, a po osnovu prijave. Ukoliko neka od strana uloži žalbu, Visoki savet sudstva odlučuje o postupku kao drugostepeni organ.
Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbije, u razgovoru za Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) kaže da nije neobično da postoji veliki broj prijava jer one najčešće dolaze od stranaka nezadovoljnih svojim uspehom u parnici, a takvih je uvek više od 50% u više stotina hiljada predmeta u kojima sudovi godišnje postupaju. Navodi i da je u pojedinim slučajevima Ustavni sud poništavao odluke o razrešenju sudija ukazujući da Visoki savet sudstva nije vodio računa o uslovima rada, o tome da li je taj sudija zaista mogao da poštuje rokove ili nije.
U predmetima od 2014. do 2016. godine u kojima nisu izrečene kazne razlozi za to su bili različiti, poput smrti sudije, zastarevanja ili odustajanja disciplinskog tužioca. U 13 od 78 slučajeva Visoki savet je kao drugostepeni organ odbio predlog za vođenje postupka, dok se u pojedinim predmetima iz 2016. godine odluka još čeka. U tri slučaja, Visoki savet sudstva je nakon uložene žalbe potvrdio odluku Disciplinske komisije kojom je odbijen predlog za vođenje postupka.
Iz Visokog saveta sudstva nisu odgovorili na zahtev za intervju sa novinarima CINS-a na ovu temu.
Neopravdano odugovlačenje
Disciplinske sankcije mogu da budu izricanje javne opomene, umanjenje plate do 50%, na period do godinu dana i zabrana napredovanja u trajanju do tri godine. Ukoliko se ustanovi da je sudija odgovoran za težak disciplinski prekršaj, komisija pokreće postupak za razrešenje.
U odlukama Disciplinske komisije za period 2014-2016 se kao sankcija obično navodi umanjenje plate, uglavnom u visini od 20%, na različite vremenske periode. Slede kazne u vidu javnih opomena, dok je u četiri slučaja Disciplinska komisija izrekla zabranu napredovanja – od toga je Visoki savet sudstva u dva slučaja to preinačio u smanjenje plate, odnosno razrešenje sudije.
Tokom trogodišnjeg perioda, najčešći povod za vođenje disciplinskih postupaka, uključujući i one u kojima je došlo do razrešenja sudija, jesu neopravdano kašnjenje u izradi odluke i neopravdano odugovlačenje postupka. Najviše utuženja bilo je protiv sudija Osnovnih sudov
Veći broj prijava protiv sudija
Tokom 2016. godine Visokom savetu sudstva je podneta 831 disciplinska prijava, godinu ranije ih je bilo 956, a u 2014. godini – 944. Reč je o značajnom povećanju u odnosu na 2013. godinu, kada ih je bilo 540.
U izveštaju Visokog saveta sudstva za 2014. godinu stoji da je to rezultat većeg broja urednih i osnovanih disciplinskih prijava, a ne povećanog kršenja discipline od strane sudija. Kao razlog navode i veliki broj podnetih prijava od Vrhovnog kasacionog suda, na osnovu dostavljenih izveštaja apelacionih sudova o rokovima izrade sudskih odluka u 2012. i 2013. godini.
Dragana Boljević navodi da su sudije, pogotovo u osnovnim sudovima, opterećene velikim brojem predmeta, zbog čega razlog za odugovlačenje predmeta može da bude to što sudiji za komplikovani predmet treba mnogo više vremena da ga prouči nego neki novi i lak predmet.
Zakon o sudijama obavezuje predsednike sudova da prijave sudiju čim primete da radi protivno svojoj funkciji. U izveštaju o radu Visokog saveta sudstva za 2014. godinu piše da neki od predsednika sudova nisu podnosili disciplinske prijave. Izveštaji iz 2015. i 2016. ne bave se ovim pitanjem.
Dragana Boljević objašnjava da je mogući razlog za nepodnošenje prijava svest predsednika sudova o opterećenosti sudija brojem predmeta i uslovima u kojima oni rade, gde na primer, nemaju dovoljno zapisničara ili adekvatan pristup internetu. Dodaje da razlog možda mogu biti i kalkulacije: “Narodna skupština bira predsednike sudova. Mi, sudije, predsednike sudova vidimo u velikoj meri kao nekog ko je transmisija političkog uticaja na sudstvo. S druge strane možda postoji i njihova kalkulacija da je možda neki sudija moćan, pa će mu se na neki drugi način revanširati, pa se plaši za svoju karijeru.”
Ona ukazuje i na moguće zloupotrebe disciplinske odgovornosti zbog sastava Visokog saveta sudstva u koji „ulaze ljudi koji su pod političkim uticajem“, a koji zatim biraju i disciplinske tužioce: „Mi, kao sudije, se suočavamo sa tim da se disciplinska odgovornost u stvari zloupotrebljava zato da bi se neki sudija disciplinovao u negativnom smislu reči.”
Deset disciplinskih sankcija za zamenike tužilaca
Disciplinska odgovornost nosilaca pravosudnih funkcija po prvi put je u Srbiji regulisana donošenjem seta pravosudnih zakona 2008. godine, među kojima su Zakon o sudijama i Zakon o javnom tužilaštvu. Visoki savet sudstva imenovao je disciplinske organe dve godine kasnije – u decembru 2010. godine, a Državno veće tužilaca u maju 2013. godine.
Poput Visokog saveta sudstva, Državno veće tužilaca takođe ima svoje disciplinske organe, a sličan je i princip podnošenja prijave i vođenja postupka. Disciplinski tužilаc postupа po prijаvi i podnosi Disciplinskoj komisiji predlog zа vođenje postupkа protiv javnog tužioca ili njegovog zamenika. Sankcije koje mogu da se izreknu jesu javna opomena, umanjenje plate do 50%, ne duže od jedne godine, i zabrana napredovanja u trajanju od tri godine.
Do razrešenja tužioca može da dođe u slučaju težeg disciplinskog prekršaja, ukoliko su, na primer, prekršajem narušeni ugled i poverenje u tužilaštvo, ili je zastarelo krivično gonjenje.
U periodu od 2014. do 2016. godine Disciplinska komisija Državnog veća tužilaca zaprimila je 523 prijave na rad tužilaca i njihovih zamenika. Postupak su pokrenuli u 18 slučajeva, od čega je samo u jednom došlo do razrešenja sa funkcije. Sankcije su izrečene u još devet postupaka, a samo je jednom zabranjeno napredovanje, na tri godine. Na osnovu informacija koje je CINS dobio, Državno veće tužilaca nije sankcionisalo niti razrešilo nijednog javnog tužioca, već samo njihove zamenike.
Poverenik za samostalnost javnog tužilaštva, Goran Ilić, rekao je za CINS da je prevashodni razlog zbog koga je podnet veliki broj disicplinskih prijava nepoverenje javnosti u rad pravosuđa i samim tim javnog tužilaštva.
”Nizak nivo poverenja javnosti je jednim delom opravdan, budući da u nekim slučajevima za koje je bila zainteresovana javnost tužilaštvo nije ostavljalo utisak da je na ’visini zadatka’. Sa druge strane, čini mi se da je nepoverenje građana u rad tužilaštva u dobroj meri i posledica raznoraznih kampanja u medijima koje često nisu bile zasnovane na činjenicama, već su bile plod senazacionalizma ili su bile politički inspirisane“, objašnjava Ilić.
Ilić dodaje da je čudno što nije bilo postupaka protiv starešina u tužilaštvima, posebno ako se ima u vidu da je tužilaštvo organ zasnovan na nadređenosti javnih tužilaca zamenicima i da, budući da su ovlašćenja javnih tužilaca veća, veća je i njihova odgovornost. Zadatak disciplinskih organa je utvrđivanje odgovornosti svih, uključujući i javne tužioce, naravno, u fer postupku.
Podaci Državnog veća tužilaca za period 2014-2016 pokazuju da su u najvećem broju slučajeva bili sankcionisani zamenici opštinskih javnih tužilaštava.
Goran Ilić objašnjava da problem u tim tužilaštvima predstavlja takozvani „nesavladivi priliv“ predmeta: “Neažurnost ili nedovoljna efikasnost ili propusti u radu češće mogu da se dese na osnovnom nivou jer su osnovna tužilaštva u najvećoj meri zatrpana prevelikim brojem predmeta”.
Najčešće izrečene sankcije zamenicima tužilaca u protekle tri godine bile su privremeno smanjenje plate u visini od 10% i javne opomene.
Disciplinski prekršaj koji se pominjao u 8 od ukupno 18 pokrenutih postupaka od 2014. do 2016. godine odnosi se na to da tužioci ne izrađuju odluke i ne ulažu pravna sredstava u propisanom roku.
Ilić objašnjava da postoje primeri kada je zamenik javnog tužioca zadužen i za 1.500 predmeta. Postoje i drugi problemi, poput nedostatka potrebnog broja zaspisničara, tako da u mnogim tužilaštvima zamenici mogu tek jednom do dva puta nedeljno da obavljaju saslušanja i ispitivanja, jer ne mogu da obezbede prekucavanje zapisnika.
Neprecizne prijave
Gotovo trećina (181 od 523) predmeta protiv tužilaca i njihovih zamenika u protekle tri godine nije predstavljala disciplinske prijave ili se nije odnosila na rad tužilaca i zamenika. Predmeti su zato pripajani drugima ili dostavljani Visokom savetu sudstva ili nadležnom javnom tužiocu.
Tokom 2014, 2015. i 2016. godine, Državno veće tužilaca je samo u 229 slučajeva moglo precizno da potvrdi za koji prekršaj je prijava podneta.
Razrešenje zbog presude tužiocu
Prema Zakonu o javnom tužilaštvu, do razrešenja tužioca može doći mimo disciplinskog postupka, kada tužilac nestručno vrši funkciju, što se utvrđuje na osnovu vrednovanja njegovog rada, ili kada je tužilac pravosnažno osuđen na najmanje šest meseci zatvora. Takav primer dogodio se 2013. godine. Državno veće tužilaca je tada razrešilo funkcije zamenika javnog tužioca u Požegi, Časlava Maslarevića, koji je zbog primanja mita osuđen na tri godine zatvora i novčanu kaznu od 300.000 dinara, uz zabranu vršenja poziva iz oblasti pravosuđa u trajanju od pet godina.
U odgovoru CINS-u iz Državnog veća tužilaca objašnjavaju da su podnosioci prijava uglavnom građani koji najčešće kao prekršaj navedu samo član 104 Zakona o javnom tužilaštvu, u kome su nabrojani svi disciplinski prekršaji. Pritom ne navode tačan stav iz ovog člana kojim bi se u prijavi precizirao prekršaj. U pojedinim slučajevima prijava je podnošena bez imena, već generalno, protiv tužilaca i njihovih zamenika u jednom ili čak u više javnih tužilašatva.
Takođe, Goran Ilić navodi da se u jednom broju slučajeva disciplinske prijave podnose zbog ličnog nezadovoljstva odlukom tužioca ili u nameri da se izvrši pritisak na tužioca, pogotovo kad se radi o više puta ponovljenim prijavama sa uvredljivim i klevetničkim tvrdnjama.
Problem sa pritužbama uočen je i u Visokom savetu sudstva. U njihovom izveštaju za 2015. godinu piše da se upućene pritužbe u većini slučajeva odnose na nazadovoljstvo stranke sudskom odlukom, pri čemu se od Visokog saveta sudstva traži da izmeni, preinači ili oceni zakonitost i pravilnost sudske odluke.
Izvor: CINS, autorka: Dina Đorđević, Ilustracija: Đorđe Matić
