Negde uoči novogodišnjih praznika pala je odluka da se kreira nova aferu u javnom tužilaštvu, preciznije u Državnom veću tužilaca.
Na udaru mača Srpskog telegrafa i Informera nije se našlo celo Državno veće tužilaca, već pet njegovih članova, poimenično nabrojanih – Goran Ilić, Radovan Lazić, Svetlana Nenadić, Sandra Kulezić i Stanislav Dukić.
Među njima nema ni Ministarke pravde, ni predsednika Odbora za pravosuđe Narodne skupštine Republike Srbije (oboje članovi Državnog veća tužilaca), a da o Republičkoj tužiteljki da i ne govorimo. Nisu čak prozvani ni svi tužioci (i zamenici tužilaca) u Državnom veću tužilaca, već samo pet zamenika javnih tužilaca koji su i članovi Udruženja tužilaca Srbije.
Njima je zamereno da su “zaštitili svoju koleginicu“, javnu tužiteljku, koja je disciplinski kažnjena, zbog manjka od tri miliona dinara, tako što su disciplinsku sankciju – zabranu napredovanja u trajanju od dve godine, preinačili u blažu disciplinsku sankciju – javnu opomenu. Pronicljivi autori tekstova otkrili su i motiv zbog čega je tužiteljka „zaštićena“. Tužiteljka je zamislite član u Udruženju tužilaca.
Uprkos tome što u tabloidnoj Srbiji važi ona – slobodno govorite istinu, ionako vas niko ne sluša – probaćemo da iznesemo par činjenica. U tekstovima se ne navodi da je do manjka u tužilaštvu došlo zbog pronevere, kao ni to da tu proneveru nije izvršila javna tužiteljka protiv koje je vođen disciplinski postupak. Takođe se ne navodi da se protiv osobe koja je izvršila proneveru (prisvojila tri miliona dinara) vodi krivični postupak, jer je pronevera krivično delo, a ne disciplinski prekršaj.
Ne navodi se da disciplinska sankcija izrečena u prvom stepenu – zabrana napredovanja u trajanju od dve godine, nije ni mogla biti izrečena, jer nije propisana zakonom, tako da je Državno veće tužilaca moralo promeniti disciplinsku sankciju, a kako se disciplinski tužilac nije žalio na prvostepenu odluku, već samo kažnjena javna tužiteljka, to se po zakonu mogla izreći samo blaža disciplinska sankcija (zabrana „reformatio in peius“). U navedenim tekstovima se ne spominje ni da nije samo pet (imenom i prezimenom) prozvanih članova Veća glasalo za takvu odluku (za donošenje odluke u Državnom veću tužilaca je neophodno najmanje šest glasova), kao što se ni ne spominje da niko od ovih pet prozvanih članova tu odluku nije predložio.
Naime, odluka je predložena od člana Veća koji se u ovim tekstovima ne pominje, (a koji nije javni tužilac niti zamenik javnog tužioca). Još je zanimljivije da je zbog glasanja za ovu odluku protiv pet imenovanih članova Veća podneta i krivična prijava i to, ni manje ni više, nego zbog trgovine uticajem. Naravno, prijava nije podneta i protiv šestog člana Veća, koji je za ovu odluku ne samo glasao, nego ju je i predložio.
Krivičnu prijavu je podnela organizacija koja se zove Savet za monitoring, ljudska prava i borbu protiv korupcije Transparentnost, a koji je i glavni koordinator Radnog tela za borbu protiv korupcije u sistemu zdravstva pri Ministarstvu zdravlja. Vladin službenik koji je na čelu nevladine organizacije i u javnosti je poznat po podnošenju krivičnih prijava i to protiv Rodoljuba Šabića, Dragane Boljević, Tatjane Babić i mnogih drugih, a sada i protiv pet imenovanih članova Državnog veća tužilaca.
A u čemu je problem?
Problem je jer pet članova Državnog veća tužilaca ponekada glasa drugačije od predstavnika Vlade (ministar pravde). I ne samo da ponekada drugačije glasaju već ponekada drugačije javno govore o pravosuđu od predstavnika vlasti, pa su se, eto, čak usudili da tokom tzv. rasprave o izmenama Ustava Republike Srbije o pravosuđu tvrde da su izmene “sprint unazad“, da se politički uticaj na pravosuđe nakon izmena Ustava neće smanjiti, već da će se samo maskirati, da će sudstvo i tužilaštvo nakon promene Ustava biti gore. Delikt drugačijeg mišljenja valjalo je kazniti, a kako to drugačije uraditi u današnjoj Srbiji nego preko provladnih medija i vladinih nevladinih organizacija.
Izvršna vlast, bez obzira kojoj političkoj partiji i grupaciji pripada, ne trpi tužioce, zamenike tužilaca ili članove Državnog veća tužilaca, nad kojima nema apsolutnu kontrolu. Ono što je sasvim prirodno da javni tužilac, zamenik javnog tužioca ili član Državnog veća tužilaca, po sopstvenoj savesti, samostalno vrši svoju dužnost, izvršna vlast, sa druge strane, smatra nekom vrstom „sistemske greške“ ili „incidenta“.
Do ovakvog odnosa izvršne vlasti prema javnim tužiocima i zamenicima javnih tužilaca u Državnom veću tužilaca je, u velikoj meri, došlo krivicom samih tužilaca (i zamenika) u Veću i na važnim mestima u javnom tužilaštvu. Može se reći slobodno i da su neki ljudi na važnim mestima u javnim tužilaštvima kao i predstavnici tužilaštava u ranijim sazivima Državnog veća tužilaca razmazili izvršnu vlast jer su je navikli na apsolutnu poslušnost i odsustvo bilo kakve spremnosti da se štiti samostalnost službe i profesionalni integritet.
Podsetimo se, prvi saziv Državnog veća tužilaca je sproveo tzv. „reformu pravosuđa“ 2009. godine, odnosno opšti izbor javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca u kome je trećina nosilaca javnotužilačke funkcije, razrešena bez sprovođenja postupka za razrešenje i bez utvrđivanja postojanja razloga za razrešenje. Državno veće tužilaca, u drugom sazivu izabranom u martu 2011. godine, imalo je zadatak da u postupku preispitivanja odluka donetih u opštem izboru, otkloni greške iz opšteg izbora sprovodi postupak preispitivanja odluka iz opšteg izbora.
Međutim, i ovaj postupak je, pod pritiskom tadašnje vlasti, sproveden protivno načelima vladavine prava. Na kraju Ustavni sud koji poništio sve odluke Državnog veća tužilaca, vratio javne tužioce i zamenike na posao a Srbiji nije preostalo drugo nego da plaća odštetu za greške učinjene u toku opšteg izbora tužilaca i zamenika.
U takvom tužilaštvu i nakon takvih saziva Državnog veća tužilaca, u aprilu 2016. godine, u Državno veće tužilaca ulazi pet zamenika javnih tužilaca koji su članovi Udruženja tužilaca Srbije, opterećeni sanjalačkom (ili jeretičkom) idejom da javni tužilac i zamenik javnog tužioca u Državnom veću tužilaca može imati i sopstveni stav ili mišljenje, da taj stav može biti i drugačiji od stava, Republičkog javnog tužioca i Ministra pravde. I tada, Državnom veću tužilaca, počinje da se dešava nešto što se ranije nikada nije dešavalo.
Veliki broj predloženih kandidata za izbor javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Narodna skupština odbija da izabere, u velikom broju medija se napada Veće, kreiraju se afere i slično. Pojavljuju se i nova strukovna udruženja kojima su u fokusu aktivnosti napadi na izborne članove Državnog veća tužilaca iz reda zamenika javnih tužilaca, i to isključivo one koji su i članovi Udruženja tužilaca Srbije. Iza neprestanih napada i tog javnog opanjkavanja, uvereni smo, krije se želja da se zatre sloboda govora o stručnim temama, a potom i profesionalnog udruživanja, ne bi li se članstvo u Udruženju tužilaca Srbije, pretvorilo u nešto što je nevolja za tužioce. A kažu nevolja nikada ne ide sama, pre toga bi trebalo stvoriti pravni metež recimo time što bi Agencija za borbu protiv korupcije ispitivala da li je članstvo u Udruženju tužilaca Srbije „konflikt interesa“ sa članstvom u Veću, kako se to nagoveštava u tekstovima objavljenim u Informeru i Srpskom telegrafu, bez obzira što to čl. 34. Zakona izričito isključuje mogućnost da članstvo u strukovnom udruženju bude osnov za konflikt interesa . A De Tokvil, za koga je sloboda udruživanja urođeno pravo čoveka i “produžetak lične slobode“, moraće da pričeka neka bolja vremena.
Autori su članovi Državnog veća tužilaca
Izvor: Danas
