U Srbiji ne postoje ni elementarne pretpostavke da unazad nekoliko godina i danas može da goni nekoga ko je povezan sa ovom ili nekom drugom vlašću. Kada je u pitanju tužilaštvo, izuzev Slovenije, slika je manje-više veoma slična i negativno iznenađenje je BiH.
Predstavljajući goste subotnje tribine, predsednik GDF, advokat Aleksandar Olenik rekao je da su Goran Ilić (zamenik republičkog javnog tužioca koji je i član Državnog veća tužioca i poverenik za samostalnost Tužilaštva i jedan od kandidata za ličnost godine u izbornu dnevnog lista Danas) i sudija Apelacionog suda Miodrag Majić – najbolji sagovornici za aktuelnu temu i na početku ih upitao – da li mi imamo sudsku vlast, da li ona kao grana vlasti postoji u Srbiji, ili su to samo jedna ili dve rečenice iz Ustava.
“Kad se građanin nađe pred sudom on može da bude kažnjen, da mu se odredi zatvor, može da bude novčano kažnjen a može da bude i zaštićen, i da dobije novčanu naknadu. U tom smislu sudstvo prema građaninu, pojedincu jeste vlast, ali – da li je sudstvo vlast u odnosu na druge dve grane, zakonodavnu i izvršnu, upitao je Olenik i bio još konkretniji: Da li sudstvo može da kontroliše izvršnu vlast, to jest vladu i da li može da se desi da nadležni sud po predlogu ovlašćenog predlagača stopira, zaustavi ili poništi odluku vlade i spreči njeno izvršenje. Ili, da li nadležan sud može da utvrdi protivustavno postupanje predsednika republike i da li takvo postupanje predsednika može da bude sankcinisano i sprečeno nekom odlukom suda. Da li neko od članova vlade ili neko od visokih funkcionera vlasti može da bude procesuiran dok je na vlasti. Mi smatramo da sudstvo u ovom trenutku nije u potpunosti grana vlasti i da vlada ima veliku premoć i da kod nas ona kontroliše sve, i pravosuđe i zakonodavnu vlast. To se najbolje vidi u poslednjih sedam godina kada jedan čovek, nije čak ni vlada, i jedna stranka imaju apsolutnu vlast i sve je koncentrisano u rukama jednog čoveka”.
Izbor tužioca – politička postavka
“Prema nekim najnovijim odlukama Evropskog suda za ljudska prava i Tužilaštvo, s obzirom na donosi merotorne odluke, mora da ima pojedine karakteristike kakve ima i sud, a jedna od tih karakteristika koje su neophodne jeste da ima – nezavisnost. Ona se, kaže Goran Ilić”, “unekoliko razlikuje od nezavisnosti sudstva, ali javno tužilaštvo, budući da donosi meritorne odluke, dakle odlučuje o primeni oportuniteta, donosi meritorne odluke u fazi istrage, moralo bi da ima kvalitet u pogledu nezavisnosti veoma sličan kakvo ima i naše sudstvo. Međutim, kada je u pitanju nezavisnost sudstva, suočavamo sa normativnim problemima tužilaštva. Mnogo sam govorio o tome da naši ustavni i pre svega zakonodavni okvir ne dopušta nezavisnost tužilaštva. Pripremajući se za ovu tribinu pogledao sam Zakon javnog tužioca iz 1946. godine i u njemu je vlast nadređena tužiocu, a danas imamo samo jednog tužioca koji je sui generis, supertužilac. Imajući u vidu naš sistem u Srbiji, gde sve tužioce bira Narodne skupština na predlog vlade i to je par exellence politička postavka”.
Kao veliki problem Ilić detektuje “odnos građana prema nezavisnim institucijama i veoma je bitno da podržavaju njihovu nezavisnost, jer u tom slučaju vlast će se ustručavati od ataka na nezavisne institucije”. Složićete se sa mnom, kaže Ilić, da ovde većina građana smatra da je legitimno da političar okrene telefonom tužioca i naloži mu šta treba da radi u konkretnom predmetu. Problem je stroga hijerarhija i u sistemima gde više organa mogu da pretenduju na isti predmet, gde imate konkurenciju nadležnosti i veoma je teško vlastima da spreče uticaj, sve te organe da rade taj predmet. Treći problem jeste (naša kultura, autocenzura ili kako oni kažu anticipativno povinovanje) koja se unapred povinuje nekakvoj moći i na kraju imate tzv. distancu vlasti. U zemljama u kojima se moć shvata kao nešto dobro, odraz reda, nešto što uspostavlja društvenu harmoniju, u takvim zemljama nemate nezavisne institucije i neko ko je podređen ima kapaciteta da se suprotstavi bilo kom uticaju. I kad sve to imate u vidu shvatite da u Srbiji ne postoje ni elementarne pretpostavke da unazad nekoliko godina i danas može da goni nekoga ko je povezan sa ovom ili nekom drugom vlašću. To je suštinski problem!
Majić: Očekujem pobunu u pravosuđu
Ilić kaže da u Srbiji ne može da zamisli situaciju kao u Rumuniji “da ovde izađe trista hiljada ljudi i demonstrira”. I to je jasna poruka za sve nas u tužilaštvu da je čitava priča “donkihotovska”,da osim tih normativnih prepreka za nezavisnost tužilaštva ima i jedan drugi problem, društveni. Građanin jednostavno ne vrednuje nezavisnost institucija, ovde su na prvom mestu Crkva, uniforma… i tek tamo na sedmom ili osmom mestu pojavljuje se nezavisnost institucija. Nisu holandski političari protiv uticaja na tužioce nego znaju da bi im to bilo preskupo.
Sudija Majić je mišljenja da mi u Srbiji nemamo kulturu vredovanja nezavisnih institucija, demokratskih procesa, naročito kada je poredimo sa jednom drugom kulturom “koja definitivno ima kult vođe, ratnika, pobednika, jednog koji uvek mora da bude jedan kod nas i nemamo kulturu prema drugoj strani koja je u nekom istorijskom procesu izgubila, da ne podsećam kako su ovde prolazile poražene ideje”. Mi ovde znamo dijagnoze, kaže Majić, ali je pitanje – šta činiti. Pribojavam se da da će to zahtevati upravo ono gde se nismo možda razumeli i da se negde ne slažemo, upravo zahtevati nekakva lična herojstva. Jer, da bi se na bilo koji način izvršio pokušaj promene vlasti, mislim da će morati da se pojavi, pre ili kasnije, jedno, dvoje, troje koje će da kažu: Dosta je, ja ovo više neću da trpim. Ne mogu očekivati da će neki tužilac da iskoči i sam povede nešto od ovih predmeta Krušik, Savamala… to je besmisleno jer postoji neko ko je iznad ima mogućnost da to formalno i zaustavi. Nama je potreban neko ko će reći: Ja sam zaustavljen u ovom, ko će reći meni nije omogućeno da ovo uradim, koji će izaći i reći da je nemešten drugi umesto njega zato što se u tog drugog ima poverenje. Zašto nas ta ideja kuraži i istovremeno vraća depresivnom stanju? Zato što je pitanje koliko je realno da se pojave takvi ljudi jer permanentno čujemo sa te strane: Ali, izgubiću posao, imam decu… I zato se vraćam na ono što sam rekao pre par godina (zbog čega sam razvlačen u tabloidima), da će se u pravosuđu desiti pobuna. To je nužni proces, pitanje je samo kada! Moraće da krenu žrtve i neće se ovo desiti tako što će svi očuvati posao u tužilaštvu i u sudu. Nešto će morati da se promeni u sistemu ako uopšte razmišljamo o tome da jednoga dana dobijemo ne nezavisno tužilaštvo (velike su to reči), ali makar nešto malo bolje od ove potpune blokada koju imamo. Možda je vreme da i o tome porazgovaramo, koliko je ta formula moguća u ovom trenutku ili pak da pokušamo da predvidimo da li će i kada postati moguće. “Meni se čini kako pritisak bude jači i kako vreme bude odmicalo, čak i u tim najkonzervativnijim elementima sistema imaćemo ljude poput Gorana Ilića i drugih koji će početi da se javljaju, i reći na novou stomaka, biologije reći: ja ovo više ne mogu, džaba i posao i plata. Ovo je prosto van moje šolje!” Pojavljuju se, kaže Majić, ljudi i u visokom savetu sudstva, ima tu jedan sudija za koga duboko verujem da na ljudskoj ravni više ne može to da podnosi.
Sa dijagnoze preći na lečenje
Stalno ističemo da je sistem određen, determinisan politikom i ne možemo da menjamo društveni sistem ako ne promenimo dominantnu politiku. Tako ne možemo da menjamo ni pravosudni sistem ako je politika ista kao poslednjih trideset, pedeset godina, već ta konstantna, nacionalistčka, konzervativna politika koja drži ovaj status quo mora da se promeni i da onda promenimo i sve društvene sisteme, pa tako i pravosudni. Suština i ključna reč koja se uglavnom izbegava kada se priča o pravosuđu su političari i politika. Smatramo da je to pogrešno, kaže Olenik, jer političari kreiraju politiku a ta politika društveni sistem i mislim da bismo sa dijagnoze mogli da pređemo na lečenje.
“Da ponovim, nisu političari u Holandiji lošiji od političara u Srbiji i kad bih mogao da utičem na nekoga – menjao bih srpsko društvo! To je susština. Preskupo je zapadnim političarima da vrše uticaj na sudstvo i tužilaštvo jer će im se to vratiti kao izborni bumerang. U Holandiji ministar može da izda obavezno uputstvo javnom tužiocu i poslednji put se osmelio neko 1999. godine i vrlo se nepovoljno po njega završilo. Javnost, mediji, vrednosni sistem građana mogu da stvore nezavisne institucije. Ti slabašni pokušaji koji se dešavali kod nas, pojedinci koji imaju kapacitet da budu drugačiji, nezavisni, znate kako se to završilo”, upozorava Ilić.
Zamenik državnog tužioca poemenuo je i slučaj rumunske tužiteljke koja je “činjenička greška”, nije bila deo sistema ngo je bila “proizvod incidenta”. Prvo je rano došla na mesto državnog tužioca Rumunije i tu se ponašala uzdržano i tek kada je došla u antikoruptivno tužilaštvo preuzela je brojne akcije protiv zvaničnika Rumunije. Šta se desilo posle toga? Sledeći tužilac koji je došao na to mesto, skoro 50 odsto zvaničnika protiv kojih je ona vodila postupak i koji su oduđeni posle su na sledećim izborima ponovo izabrani, a građani su rekli: jeste krao, ali je dosta učinio za našu zemlju. Srbija mora da menja društvo. Normativni okvir je nužan, mora da bude prvi korak, ali nije dovoljan.
Sud donosi i nepopularne odluke
“Menjanje društva je jako dug proces. Izvorna funkcija pravosuđa nije tu da se sviđa građanima i sudije ne bi trebalo da budu popularne, pogotovo vezano za njihove odluke jer bismo onda došli u situacije da se sudije takmiče za naklonost građana i to je pugubno. Ljudi, nije dobar sud čije vam se odluke sviđaju, sud je tu da donosi nepopularne odluke i one koje se ne sviđaju većini ali su ispravne sa stanovišta onoga što je sud imao iza sebe. Ili su makar možda i pogrešne ali ih je taj sud doneo nezavisno, po svom uverenju pa da je možda i pogrešio. Ali, najopasniji je sud gde se odluka zna pre odluke, bez obzira da li one idu u pravdu dodvoravanja vlastima, građanima ili nekom drugom. To je još jedan pogrešan aspekt jer da bi se dobila naklonost građana u ovoj areni, da bi neki građani izašli da brane neku svoju Lauru (Kodruta Koveši, rumunska tužiteljka – p. D.B.), sud i tužilaštvo imaju malo sredstava i jedno što vidim je – kako pokušati na kratak ili srednji rok – vratiti to poljuljano poverenje. U tužilaštvu je nešto nezgodnija situacija, ali će se zahtevati prvi koji će progovoriti javno o tome što se zapravo dešava, a neće pokušavati da nas uporno razuverava u ono što i on sam ne veruje”, tvrdi Majić.
Postavljeno je i pitanje javnosti. Olenik kaže da je kontrola rada sudstva poželjna, da je većina suđenja otvorena za javnost, ali ističe da su mu često dolazili klijenti i pitali ga: “Znaš li ti tamo tog tužioca ili sudiju i da mi tu nešto uradimo. Kako je vreme odmicalo to je prestalo, ali u poslednje vreme me klijenti pitaju: A znaš li tu nekoga iz medija da mi ovu našu našu istinu, naš predmet gurnemo u medije”. To se povezuje s tim da građani nemaju poverenje u sudstvo, ali je nov trend da se poverenje traži od medija i da medijski predstave svoj slučaj.
Čuvam posao, imam decu…
“Zanimljivo pitanje. Mediji mogu i treba da budu korektiv vlasti, pre svega tužilaštva, u kome postoji kultura da se javnost shvata kao nešto neprijateljsko. Pre desetak godina postojalo je opšte uputstvo tužioca po kome je samo on, reublički tužilac mogao da daje izjave za medije i možete da zamislite do kakvih je komičnih situacija dolazilo, da ljudi iz Vlasotinca zovu da bi dobili odobrenje da kažu da se desila saobraćajna nesreća. Potpuno sumanuto, ističe Ilić. Na sreću to uputstvo je ukinuto, ali ostala ta kultura o shvatanju javnosti (“nismo dužni da podnosimo račune javnosti”) kao neprijateljskoj.
Dešava se da zbog nespremnosti tužilaštva da javnosti objasni ostavlja utisak da je u nekom predmetu nepravedno, nezakonito postupalo. Ta zatvorenost tužilaštva je možda negde i politički motivisana i to je neka kultura s kojom mi treba da se izborimo i spremnost tužilaštva da objasni neke situacije doprinelo bi ne samo javnosti nego čak i vlasti.
Majić ulogu medija tumači dvojako, da postoje dobre i loše strane. One koje ozbiljno narušavaju temelje pravosudnog sistema, imate plansko, smisleno proturanje netačnih vesti blaćenje ljudi… Takve poruke se šalju ostalima i malo pomalo ljudima ne pada na pamet da budu na naslovnicama i to se sistematično koristi. S druge strane, dobre strane medija su opet u ovakvim društvima što u nedostatku institucija, i šta bismo mi radili bez istraživačkog novinarstva. Ne tvrdim da je sve to tačno, ali nama istraživački novinari postaju i tužioci imaju i ulogu čuvara dokaza.
Reforma pravosuđa – diletantizam
Na kraju je Olenik postavio pitanje reforme pravosuđa i istakao da je čuo da je ta reforma završena, i da je za to, bogami, ključna reč “diletantsko i diletantizam”. Pomenuo je “reformu” iz 2009. kada je 1.200 sudija stalo bez posla nakon čega se polovica njih hvalilo da su prešli u tada najjaču opozicionu stranku, a ista ta stranka da je 500 sudija ušlo u njihove redove. Ubrzo nakon toga ta najjača opoziciona stranka dolazi na vlast i te sudije su vraćene na posao. Deset godina posle imamo ustavne amandmane na izbor sudija i tužilaca. Medijski se to pokušava prikazati na potpuno drugi način, ali je suština da se izmene Ustava fokusirane samo na pravosuđe i u velikoj meri na izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Drago mi je što je taj postupak zaustavljen, kazao je Olenik i što se s tim zastalo (formalno se čekaju izbori), a ono što mi u GDF mislimo je da se izmenama amandmana jedan metod političkog uticaja na pravosuđa koji je pre bila Skupština zatvara, ali se istovremeno otvaraju dva nova. Jedan su tzv. “pravni stručnjaci” i niko ih ne definiše ko su i koje opet postavlja izvršna vlast i drugi kanal, uticaja je pravosudna akademija koja je ne bavi obrazovanjem nego vrši prethodnu selekciju, ko uopšte može da uđe u izbor da bi došao do zvanja sudije što nije njena nadležnost.
“Kada se pomene reforma pravosuđa uvek se”, kaže Ilić, “setim razgovora sa sudijom Vrhovnog suda Srbije koji nije bio reizabran. Počeo sam da ga tešim, a on kaže: ‘Nisu me reizabrali a sve sam uradio što su od mene tražili’. Kada se vratio bio je vedeta u novom sistemu, kritikovao je Društvo sudija Srbije… Reforma pravosuđa 2009. godine bila je stvarno katastrofalna, otpuštanje trećine sudija i tužilaca bez obrazloženja i prava na žalbu, i to je bila dobra prilika da se stvori atmosfera da Ustavni vrati sve te sudije ali ta prilika je propuštena. Oni koji su se vratili bili su prilično neprijateljski neraspoloženi prema nama koji smo imali kritički stav. Kada su u pitanju ustavni amandmani više puta sam rekao da to nije korak unazad nego – sprint unazad. Nije dobro što se zadržava rigidna koncepcija, javni tužilac u stvari nije tužilac, ne radi predmete, on je menadžer tužilaštva, a zamenik tužioca je, zapravo, pravi tužilac. To se zadržalo da se na jedan slikovit način očuva odnos potčinjenog i hijerarhije, i držanje u pokornosti celog sistema. Iako imaju nekih dobrih strana, amandmani su korak unazad van svake sumnje, ali ono što mi uočavamo bolje je da zastanemo sa promenom Ustava nego da uradimo loše promene. I Evropska komisija daje podršku jednom ovakvom dokumentu, ne kritikuju Srbiju što nije izmenila Ustav nabolje nego što nije usvojila amandmane za koje stručna javnost smatra da su korak unazad”.
Burazerski odgovor na zahtev Evrope
“Izvršnoj vlasti ne pada na pamet da smanji politički pritisak na pravosuđe. Zato što je ovakvo stanje idealno i nema nikakvih šansi da neko ko je na vlasti odgovara ako se taj ‘ne pusti niz vodu’. Izvršnoj vlasti nije cilj da promeni stanje, ali pojavljuje se momenat koji malo kvari tu priču, a to su zahtevi Evrope – da morate u Ustavi i sistemu skloniti makar te vidljive tačke političkog uticaja; ne može da vam u Visokom savetu sudstva sede ministar pravde, predstavnik političke većine… Ne želite ništa da menjate, ali ovi vam ipak nešto traže i šta je ideja? Mi ćemo, rezonuje vlast, pokušati da pomirimo oba cilja, da sačuvamo politički uticaj i da zadovoljimo ove što nas gnjave ‘standardima odande’. Mislim da ćemo reformu imati kao jedan trajni proces, mišljenja je sudija Majić.
Jadan je narod kome su potrebni heroji, citirao je Brehta profesor FDU Nenad Prokić u izrazio uverenje da će sudija Majić kroz slobodno sudijsko uverenje jednoga trenutka prihvatiti da je ovaj narod vrlo indiferentan prema žrtvama. Mi smo predmoderno društvo i mnogo nas posla čeka. Jasno je da ne možemo da se merimo sa Holandijom, ali kako u pogledu pravosuđa stojimo sa bivšim jugoslovenskim republikama. “Kada je u pitanju tužilaštvo, izuzev Slovenije, slika je manje-više veoma slična i negativno iznenađenje je BiH. Poverenje javnosti u pravosuđe je na veoma niskom nivou a izbori za članove veća pretvorili su se u partijske i nacionalne izbore. Mi smo na ovim prsotorima veoma talentovani da mnoga dobra rešenje upropastimo”, kazao je Goran Ilić.
(Izvor: GDF, autor: Dragan Banjac, Info GDF)
