Politika, 24. avgust 2009.
Miodrag Majić, predsednik Prvog opštinskog suda: Najgori uvek imaju najveću političku podršku. – Goran Ilić, predsednik Upravnog odbora Udruženja tužilaca: Otezanje postupaka nema nikakvo objašnjenje
U opštinskim i okružnim sudovima širom Srbije ima čak 154.989 predmeta starijih od dve godine. U izvršnim postupcima se broj „starih predmeta” popeo na čak 90.000, iako izvršenje, po slovu zakona, ne bi smelo da traje duže od tri meseca.
Goran Ilić, predsednik Upravnog odbora Udruženja tužilaca, i Miodrag Majić, predsednik Prvog opštinskog suda, slažu se da je glavni razlog za „otezanje” postupaka pravosudni sistem iz sedamdesetih godina prošlog veka, koji još funkcioniše.
Politika: Koji su osnovni razlozi što postupci u Srbiji traju dugo, čak i po 20 ili 30 godina?
Majić: Pravosudni sistem je bolestan, loš. „Krojen” je sedamdesetih godina, u drugo vreme i za potrebe društva drugačijeg od današnjeg. Zadržali smo taj sistem a on se, praktično, od tada uopšte nije transformisao, iako se u dobroj meri promenio čak i državni aparat. Pravosuđe je ostalo isto, sa istom mrežom sudova, manje-više isti brojem ljudi koji u njima rade… U međuvremenu se povećao broj stanovnika, počele su privatizacije, suočili smo se s novim vrstama kriminala, a sistem je gotovo identičan onom od pre 30 godina. Zato su potrebne potpuno drugačije infrastruktura i mreža sudova, pravosuđe treba prilagoditi sadašnjem trenutku. Tome treba da prethodi ozbiljna analiza mreže sudova i zakonodavstva. Tvrdnja da su sud, tužilaštvo ili policija odgovorni što postupci traju dugo tačna je samo u onom delu u kome oni zaista u tome učestvuju.
Ilić: Neki lingvisti napominju da izraz „sudski spor” ukazuje da nešto što se odvija pred sudom ne može da bude brzo, ali to ne znači da etimologija treba da bude opravdanje za dugo trajanje sudskih postupaka. Brojni su problemi koje treba evidentirati a potom i rešavati, da bi postupci bili brži. Neki od tih problema tiču se pravosuđa, a neki ne. Krenimo od najobičnije ilustracije. Da bi se održao pretres strankama treba uručiti poziv preko sudskog pozivara ili pošte, a poštar ili sudski pozivar, zbog male plate, nisu motivisani da uruče poziv. Verujte da je to jedan od važnih razloga za odlaganje pretresa, a onda i za odugovlačenje postupka. Dalje, naš Zakonik o krivičnom postupku predviđa da, maltene, svaka protivrečnost u presudi, iako nije od suštinskog karaktera i nije od značaja za pravilno presuđivanje, jeste razlog za njeno ukidanje i ponovno pokretanje postupka. Ukida se presuda, postupak počinje iznova, a mi smo sve dalje od događaja o kojem se radi u predmetu. Imate slučajeva da se u krivičnom, a pretpostavljam i u parničnom, postupku pretresi, odnosno ročišta, odlažu na dva-tri meseca bez ikakvog objašnjenja. Da bi se sve to izbeglo potrebne su korenite promene u pravosudnom sistemu.
Politika: Uskoro će biti uspostavljena nova mreža sudova. Biće smanjen broj sudija i tužilaca. Hoće li se na ovaj način, makar donekle, rešiti problem dugog trajanja postupaka?
Majić: Reforma pravosuđa je pred nama, znam kako ona izgleda na papiru, ali nisam siguran kako će to biti u praksi, sve je isuviše ozbiljno za iznošenje bilo kakve prognoze. Teško je reći da li će reforma, ono što je sada na papiru, praktično ubrzati ili možda usporiti tok stvari. Reč je o fundamentalnim rezovima u jednoj grani vlasti, što će bar u početnoj fazi dovesti do turbulencija. One će biti opravdane ako daju pozitivan efekat. Pravosuđa na koja se mi danas ugledamo koštaju mnogo, pa je zato velika zabluda da se bilo šta može učiniti sa osloncem na mala sredstva. Mi se ne ugledamo na pravosuđa zemalja trećeg sveta ili istočne Evrope, koja su nam najbliža, nego svoje modele tražimo u najjačim i najbogatijim društvima.
Osim toga, stanje u srpskom pravosuđu može da se popravi ozbiljnijim i savesnijim odabirom kadrova, a nije učinjeno sve da oni i budu izabrani. U velikom broju slučajeva na sudijska mesta dovođeni su nečiji rođaci, prijatelji ili politički podobni, a svako ko je proveo mesec-dva u pravosuđu zna da smo najgore kadrove uvek dobijali uz najveće političke podrške.
Ilić: Nelogično je očekivati da smanjenje broja tužilaca samo po sebi doprinese njihovom bržem i efikasnijem postupanju, a samim tim i bržim i efikasnijim krivičnim postupcima. Nisam imao prilike da se upoznam s kriterijumima na osnovu kojih je utvrđen novi, manji broj tužilaca, ali mislim da taj broj mora da se poveća ako širimo procesna ovlašćenja tužilaca, koji će uskoro umesto sudija voditi istragu.
Politika: Kako ubediti ljude da parnica koju pokreću neće trajati 20 ili 30 godina?
Majić: Ne traju sve parnice toliko dugo. Ako pogledate koji su razlozi za dugo trajanje postupka, a mi to analiziramo za interne potrebe, jedan od značajnijih momenata je baš ponašanje stranaka koje se žale na dugo trajanje postupka.
Ilić: U tužilaštvu postoje instrukcioni rokovi koji se neretko ne poštuju, što znači da postoji jedan nivo neodgovornosti i u tužilaštvu.
Politika: Koliko su tužilaštvo i sudstvo zaista nezavisni, kakve su reakcije na reizbor i može li on da dovede do ubrzanja postupaka?
Ilić: Najveći problem kada je reč o tužilaštvu jeste to kako je Ustav postavio sistem. Ustav predviđa da tužioce, odnosno starešine javnih tužilaštava, predlaže vlada, a bira ih skupština. Oni su, znači, birani u jednom političkom procesu. Zakon o javnom tužilaštvu je pokušao da popravi stvar, tako da vlada sada može da predloži samo onog tužioca koga je prethodno predložilo Državno veće tužilaca. Reizbor jeste ekstremna situacija zbog čega veliki broj ljudi oseća nelagodnost, strah za svoju karijeru i egzistenciju. Onim kolegama kod kojih sam primetio strah zbog reizbora rekao sam da i pored toga svoj posao obavljaju profesionalno i savesno. Važno je da prvi put postoje kriterijumi za vrednovanje rada sudija i tužilaca i da su ti kriterijumi zasnovani na prethodnom radu i iskustvu. To daje nadu da čitav postupak može da bude fer.
Majić: Verovatno ste slušali izjave da se sudije ne plaše reizbora i da jedva čekaju proveru znanja, svoje ličnosti i morala, ali to nije realno. Mislim da se sudije, ako može da se generalizuje, osećaju prilično nelagodno. Ko tvrdi drugačije, govori to iz neznanja ili zato što tako treba da kaže. Od početka priče o reizboru, a ona je počela 2000. godine, govorim da je treba što pre završiti jer predugo traje ta agonija. Najgore je pravosuđe koje stalno nešto iščekuje. Sudije će se truditi da ne presuđuju predmete koji ih mogu dovesti pod udar političara, ma koliko ih neko uveravao da nema potrebe da ih se plaše.
Politika: U izjavama nekih tužilaca i sudija uočavaju se međusobne kritike zbog sporosti sprovođenja postupka.
Ilić: Istina je negde na sredini. Nisam sklon toj oceni, niti podržavam takvo stanovište. Uočavao sam greške i sudija i tužilaca.
Majić: To prebacivanje loptice je vrlo negativna pojava koja je izražena u poslednjih nekoliko godina. Uočljiva je ta estradizacija, što je van svakog koncepta na kome je zasnovano pravosuđe. Kod nas i dalje traje nesrećni politički trenutak u kome su prečesto na višoj ceni marketing i forma nego suština.
Politika: Izmenama Zakona o krivičnom postupku predviđeno je sporazumno priznanje krivice za sva krivična dela za koje je zaprećena kazna zatvora do 12 godina. Hoće li to ubrzati okončanje postupaka?
Ilić: Ovaj institut može da bude korisna novina, ali ne očekujem velika poboljšanja i bitan doprinos ubrzanju postupka. Biće potrebno vreme da tužioci, okrivljeni i branioci počnu da reaguju na pravi način. Sporazum o priznanju krivice kao neka vrsta pregovaranja, odnosno dogovora tužioca s drugom stranom, može da nosi rizik po tužioca od njegove stigmatizacije od strane javnosti koja nije na pravi način razumela prirodu tog instituta. Pravo je pitanje da li će postojati motivacija okrivljenih i njihovih branilaca da uđu u jedan takav postupak jer se kod nas još izriču kazne blizu donjeg minimuma. Moram da kažem da to za mene predstavlja izvesnu involuciju jer u sudskom sistemu, u krivičnim stvarima, pretežno mora da se sudi, a samo izuzetno da se pregovara i dogovara.
Majić: Ne idealizujem ovaj institut, ali za razliku od Ilića očekujem njegove efekte. Sigurno je da naš sistem trenutno nije dobar jer ne može da se izbori s velikim brojem predmeta. Dva su osnovna pravca: da pravosuđe, kao generalno skup mehanizam, ostavimo za najteže slučajeve, a da se trudimo da iz sistema, na različite načine, izvučemo gomilu sitnih slučajeva. Naš trenutni sistem to ne dozvoljava. Da bi nagodba bila efikasna, da bi naterali veći broj ljudi da razmisle – kada nemaju dovoljno dokaza u svoju korist, da idu na nagodbu – vi im morate zapretiti ozbiljnijim kaznama.
(Izvor: Politika, autor: Miroslava Derikonjić)
