Ne interesuje nas politička odgovornost. Šta je sa krivičnom odgovornošću, šta je sa imovinsko pravnom, finansijskom odgovornošću?
Niko od nas ne sme i ne treba da ćuti, o nesreći u kojoj su bezumno izgubili živote mladi ljudi. Ne sme da se odćuti takva tragedija, ni od strane građanina, ni od strane struke! Ne smemo da dozvolimo da nam se životi urušavaju, a mi da nemo posmatramo.
Sve se ruši! Mostovi, simbol večnog spajanja ljudi, objekti od istorijskog i kulturološkog značaja, simboli Beograda, seku se šume, uništavaju višedecenijska stabla, parkovi i šetališta zakrčeni automobilima… Grade se „Potemkinova sela” fušeraj, šminkaju postojeći objekti i to po nepoznatim cenama. Kazna stiže našu decu, sve se nad njima obrušava. Kada laži i prevare preovladaju i bivaju mera vrednosti, temelji takvog društva se urušavaju. Samo je pitanje vremena kada će se sve obrušiti, kao kula od karata.
I dalje tvrdim, da je korupcija temelj propasti države. Kod nas, u svojoj punoj snazi, nadmašila je sebe. Kao takva, vraća nam se kao bumerang. Osnov svakog zla i nepravde. Zato, oni koji se svojom strukom bore protiv nje, bivaju nepoželjni i sklonjeni, protiv svoje volje, od strane interesnih grupa i političkih moćnika. Zemlja poput Srbije, na temeljima ove pošasti nema budućnost.
Rekoše…”svi smo mi pod nadstrešnicom..! ”Ne, odavno je srušena ta nadstrešnica nad glavama ovog naroda. Nema micanja, nema glasa… nema energije one životne, koja je uvek tinjala u ovom narodu. Sve mu je oteto, onako razbojnički, i sve uz ledeni osmeh. U ovakvom društvu, krajnje neuređenom, obespravljenom, gde je sve na prodaju, po onom receptu „ko da više“, a da bi oni opstali, bačen je pod noge moral, obrazovanje, vaspitanje, vera… sve osnovne vrednosti na kojima se gradi budućnost. Na ovim našim prostorima živi se stihijski bez pravde. Žive po sistemu, sad i odmah uzmi, jer ovo je tvojih pet minuta! I tako isplivaše oni, koje niko nikad nije sreo na fakultetu ni u biblioteci, a imaju neke diplome. Čak, nije ni strano, javno lagati da ste fakultetski obrazovani, a diplome nigde, obraza nigde. Da se pocrveni od stida, nikako, već samo drsko i bahato.
U ovakvom društvu, krajnje neuređenom, obespravljenom, gde je sve na prodaju, po onom receptu „ko da više“, a da bi oni opstali, bačen je pod noge moral, obrazovanje, vaspitanje, vera… sve osnovne vrednosti na kojima se gradi budućnost.
Potemkinova sela svuda gde treba, zarad predstojećih izbora. Treba se slikati, pokazati šta se uradilo u neprimereno kratkom roku, pokazati vanserijsku sposobnost, a to, što nema upotrebne dozvole, što nije ispoštovana procedura građevinskih radova, što se temelji ljuljaju, nevažno… sutra su izbori! Žrtva narod, po ko zna koji put.
Javni tenderi za najvažnije investicije u zemlji su tajna, tajni su i ponuđači, koji se kriju iza nekih konzorcijuma, tajni su ugovori, tajna su i vrednost radova, a novac kojim se plaća, nije njihov, već naš! Svi mi plaćamo, a ne znamo ni šta ni kome, ni koliko. Pitanje pre svih je, zašto, s kojim pravom?
Ne interesuje nas politička odgovornost. Šta je sa krivičnom odgovornošću, šta je sa imovinsko-pravnom, finansijskom odgovornošću? U državi duboko polarizovanoj, gde se s jedne strane većina građana bori za egzistenciju, a sa druge, imamo interesne grupe bez struke, zvanja i znanja, čija je imovinska karta zadivljujuća, i sa stanovišta evropskog standarda, samo zato što su bliski onima koji su na izvoru našeg budžeta. Kriminal na svim nivoima, a kao da se ništa ne dešava, i… desi se “Ribnikar”, masakr u Mladenovcu, nestanak deteta, gde se nastoji, da se pod pritiskom kvalifikuje Teško ubistvo, bez ijednog dokaza i sad…. pad nadstrešnice na izuzetno frekventnom mestu, železničkoj stanici… dokle? Struka isterana sa svih nivoa i svih institucija, ponižena!
Kada bi kojim slučajem, sve bilo transparentno i otklonjene kumovske i rodbinske veze u dobijanju poslova javnih nabavki, mogli bismo govoriti o relativno uspešno zaključenim poslovima u ovoj oblasti
Sve više se skreće pažnja i fokusira se na nebitnim političkim sukobima, pokušavajući, da na taj način, svako od sebe otkloni eventualnu sumnju. Postavlja se pitanje, zašto su javne nabavke, tajne nabavke, a zaključeni ugovori po ovim poslovima, proglašeni za državnu tajnu. Takođe, kako pokloniti veru budućim javnim radovima, budućim novoizgrađenim objektima, ako nosimo teret ovakvog iskustva. Kada bi kojim slučajem, sve bilo transparentno i otklonjene kumovske i rodbinske veze u dobijanju poslova javnih nabavki, mogli bismo govoriti o relativno uspešno zaključenim poslovima u ovoj oblasti. Do tog stepena odgovornosti, za sada nema naznaka, a realno gledano, neće skoro do toga doći ni po cenu ovakvih tragedija.
Da nema volje i da se u tom pravcu ne razmišlja, govori i podatak, da najnovije izmene Krivičnog zakonika RS kroz član 228 Zloupotreba u javnim nabavkama dekriminalizuje zloupotrebu do 5.000.000 dinara, (45.000 evra) a da stav 4 istog člana, propisuje kaznu zatvora do 5 godina, za zloupotrebu javnih nabavki do 150 miliona procenjene vrednosti (1,2 miliona evra). Po stavu tužioca, ovaj član zakona predstavlja legalizaciju korupcije.
U današnjem bolesnom vremenu za našu državu, najvažniji zadatak je dati pravnoj struci širi prostor delovanja, kako bi se kroz nju, zaštitio javni interes u celini, sa posebnim osvrtom na građanina kao pojedinca i državnu imovinu. To je uslov svih uspešnih pravnih poslova i očuvanja pravne države. Dotle, dešavaće se i dalje neobjašnjive tragedije, iz ugla građanina, a vrlo logične sa stanovišta struke.
Autorka je javna tužiteljka Višeg javnog tužilaštva u Beogradu
Izvor: Radar
