Član Visokog saveta tužilaštva Predrag Milovanović izjavio je danas da oni koje su počinili krivična dela i mogli bi sada da budu predmet istraga sigurno ne sede skrštenih ruku, upozoravajući da tužilaštvo mora da reaguje ako postoji osnovana sumnja na krivično delo i konkretni razlozi da bi dokazi i dokumentacija mogli biti uništeni.
“Kao tužilac, kao neko ko je postupao u prvom stepenu, imao bih ozbiljnu bojazan da ljudi koji su činili određena krivična dela i koji bi mogli da budu pod udarom organa gonjenja, u ovom trenutku, dok vi i ja pričamo, sigurno ne sede skrštenih ruku”, rekao je Milovanović u razgovoru za FoNet.
On je ukazao da u periodu tranzicije vlasti, iako se ona odvija mirno, osobe koje bi mogle da budu predmet krivičnog gonjenja neće nužno čekati da im nadležni organi pokucaju na vrata sa nalogom za hapšenje i da im predaju dokumentaciju.
“U ovom trenutku, aktuelni organi krivičnog gonjenja, ukoliko imaju nekakve sumnje, indicije da je neko vršio krivična dela, morali bi da preduprede tu situaciju”, istakao je Milovanović.
Ukazao je da je uništavanje dokaza jedan od razloga zbog kojih se, pod zakonom propisanim uslovima, može odrediti pritvor, objašnjavajući da je reč o opasnosti od uticaja na dokaze i opstrukcije postupka.
Govoreći o Skaj prepisci koju su mediji objavljivali u serijama i očekivanjima da Tužilaštvo za organizovani kriminal pokrene postupke, Milovanović je rekao da nema uvid u konkretne predmete i da ne može da tvrdi kojim materijalima tužilaštvo raspolaže, ali da je opravdano postaviti pitanje da li je ono došlo do dokaza koji su dostupni novinarima.
“Ako to imaju novinari, nema šanse da to nemaju tužioci”, rekao je Milovanović, uz ogradu da je gledao saopštenja Tužilaštva za organizovani kriminal u kojima je navedeno da policija određene materijale nije dostavila tužilaštvu.
On je podsetio da je i ranije javno postavljao pitanje da li će se otvoriti fioke u Tužilaštvu za organizovani kriminal, odnosno da li će predmeti koji su možda dugo stajali bez odgovarajućeg postupanja biti pokrenuti i dobiti epilog.
“Pitao sam: ‘Hoće li se sad sve fioke otvoriti?’ Jesu se otvorile? Pa nisu”, rekao je Milovanović.
Prema njegovim rečima, za pokretanje takvih predmeta nije dovoljna samo formalna popunjenost tužilaštva, već je neophodno da postoji politička i društvena volja da se slučajevi istraže, kao i uslovi u kojima tužioci mogu da rade bez straha od posledica.
Milovanović je naveo da Tužilaštvo za organizovani kriminal, prema njegovim saznanjima o kadrovskom sastavu, ima 23 tužioca od predviđenih 25, ali da se ne može govoriti samo o broju zaposlenih, već i o tome da li postoje spremnost i podrška da se postupci zaista vode.
“Ako se stvori takva atmosfera u društvu, ja verujem stvarno da će ljudi da rade svoj posao”, rekao je on.
Ukazao je i na mogućnost pribavljanja dokaza putem međunarodne pravne pomoći i saradnje sa Evrodžastom, ističući da Tužilaštvo za organizovani kriminal nema efektivnu kontrolu nad radom policije, što je, prema njegovoj oceni, jedna od prepreka efikasnom postupanju.
Milovanović je ocenio da se u Srbiji u ovom trenutku otvara pitanje odnosa tranzicione i revolucionarne pravde, ističući da se, prema njegovom razumevanju poruka studenata i njihovih predstavnika, oni zalažu za odgovornost i uspostavljanje pravne države, a ne za rušenje postojećih institucija.
“Ja nisam za skidanje glava. Dobar put je uspostaviti odista vrlo jasan rezon krivičnopravne odgovornosti, disciplinske odgovornosti, a jedan deo stručne javnosti govorio je i o pravosudnom vetingu”, rekao je on.
Objasnio je da tranziciona pravda podrazumeva kontinuitet državnih organa, ali diskontinuitet u načinu na koji oni funkcionišu, odnosno promenu prakse u kojoj se zakoni tumače i primenjuju u korist vladajuće elite.
Prema njegovim rečima, odgovornost može biti krivičnopravna, građanskopravna, disciplinska i moralna, a svako ko je prekršio Ustav, zakone ili međunarodne standarde ljudskih prava i građanskih sloboda mora da snosi posledice.
Kao jednu od mogućnosti naveo je i pravosudni veting, odnosno proveru imovine nosilaca javnotužilačkih funkcija kako bi se utvrdilo da li se neko tokom obavljanja dužnosti neosnovano obogatio.
Naglasio je da je potrebno razlikovati veting od lustracije, kao i da svaka eventualna provera mora imati jasno normativno-pravno utemeljenje.
Milovanović je upozorio da bi smene i razrešenja mimo propisanih procedura, kao i pokušaji raspuštanja institucija mogli da izazovu dodatni zastoj u pravosuđu i onemoguće upravo ono što javnost očekuje – utvrđivanje odgovornosti.
“Ako nemate nosioce javnotužilačke funkcije koji mogu da sprovedu krivični progon, onda ne znam kako uopšte možete da dođete do tranzicione pravde”, rekao je on.
Govoreći o stanju u javnom tužilaštvu, Milovanović je ocenio da je ta organizacija ozbiljno oslabljena i da promene ustavnog i zakonskog okvira nisu u dovoljnoj meri dovele do promene načina razmišljanja i postupanja dela tužilaca.
Podsetio je da je Zagorka Dolovac 13 godina rukovodila nekadašnjim Državnim većem tužilaca, ukazujući da su u tužilaštvu, uprkos promenama zakona, ostali obrasci autocenzure i prilagođavanja političkim centrima moći.
Prema njegovim rečima, snažna izvršna vlast i dominacija pojedinca nad institucijama uticale su na ponašanje dela tužilaca, uključujući i rukovodioce, koji nisu uvek postupali u skladu sa svetonazorima profesije.
Milovanović je naglasio da ne smatra da je rešenje u kolektivnom kažnjavanju tužilaca, već u utvrđivanju individualne odgovornosti za konkretne postupke i propuste.
“Naravno da treba da se svako pozove na odgovornost, pa čak i ja, ukoliko nisam radio dobro svoj posao”, rekao je on.
Ocenio je da se od tužilaca često očekuje da budu heroji, ali da je za efikasan rad pravosuđa neophodno stvoriti ambijent u kojem će oni moći da postupaju bez straha za sopstvenu bezbednost i bezbednost svojih porodica.
Prema njegovim rečima, javni tužilac mora da štiti javni, a ne partijski ili interes vladajuće elite, što zahteva suštinsku promenu odnosa prema državi i institucijama.
Kao jednu od ključnih mogućnosti za promenu stanja u tužilaštvu Milovanović je naveo predstojeći izbor rukovodilaca javnih tužilaštava, budući da mandati ističu približno dvema trećinama tužilačkih starešina.
Ocenio je da je to prilika da se promeni kadrovska struktura javnotužilačke organizacije i da se na rukovodeće pozicije izaberu ljudi koji će raditi u skladu sa zakonom i bez političkih pritisaka.
Dodao je da je potrebno izabrati i nove javne tužioce, precizirajući da ih treba 171, a konkurs je raspisan za njih 135.
On je upozorio da bi eventualno raspuštanje institucija ili pokušaji smena bez jasnog pravnog osnova mogli da uspore procese.
Milovanović je naveo da Visoki savet tužilaštva za donošenje odluka treba da ima osam glasova, od ukupno 11 članova, pa je zato važno da članovi tog tela budu spremni da prevaziđu podele i postignu dogovor o promenama.
Očekuje da će Savet, koji je ranije bio blokiran zbog sukoba unutar svog sastava, ponovo početi da funkcioniše, a da će se nakon formiranja nove izvršne vlasti i izbora ministra pravde jasnije videti u kom pravcu će institucija delovati.
Istakao je da se ne zalaže za automatsko uklanjanje svih ljudi koji su izabrani u prethodnom periodu, navodeći da među njima ima i onih koji su štitili javni interes.
“Najbolji scenario bi bio zapravo da se ljudi prizovu pameti i da počnu da rade svoj posao odgovorno, da ga rade oslobođeni bilo kakvog straha, strepnje, očekivanja, pa čak i neke nove vladajuće elite”, rekao je Milovanović, ocenivši da je pred Srbijom prilika da se institucije oslobode političkog uticaja i da se uspostavi sistem u kojem se propisi primenjuju, a ne zaobilaze.
“Vladavina prava je uvek suprotna vladavini pojedinca. To su dve stvari koje se konfrontiraju jedna sa drugom”, rekao je Milovanović, dodajući da veruje u “silu prava, a ne u pravo sile”.
Izvor: Fonet
