Srbija se već godinama suočava sa problemima zagađenja. U mnogim delovima zemlje broj dana sa prekomernim koncentracijama zagađujućih čestica meri se u stotinama, a prema proceni Svetske zdravstvene organizacije, izloženost zagađenosti vazduha je uzrok oko 3.600 prevremenih smrtnih slučajeva godišnje.[1] Slično je sa zagađenošću vode, jer se u Srbiji danas prečišćava samo 27 odsto otpadnih voda.[2] Značajan deo zagađenja životne sredine potiče od privrednih aktivnosti. To je posebno vidljivo kod pojedinih vrsta zagađenja vazduha. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, iz ekonomskih delatnosti u Srbiji potiče čak 97,2% ukupnih emisija sumpor-dioksida i 76,3% emisija azotnih oksida.[3] Kako su privredne aktivnosti značajan izvor ekoloških rizika, koji se mogu ispoljiti kroz zagađenje ili drugo ugrožavanje vazduha, vode i zemljišta, kao i biljnog i životinjskog sveta i njihovih staništa, postavlja se pitanje koliko je kaznenopravni sistem sposoban da na te rizike adekvatno odgovori i u kojoj meri doprinosi prevenciji štete po životnu sredinu.
Analiza postupanja javnih tužilaca u privrednim prestupima u oblasti životne sredine[4] pokazuje značajan raskorak između stvarnih ekoloških rizika u privredi i načina na koji kazneni sistem na njih reaguje. Nalazi pokazuju da u Republici Srbiji postoji nejasan i nedovoljno uređen odnos između krivičnih dela, prekršaja i privrednih prestupa u oblasti ekološke zaštite. Kazneni sistem privrednih prestupa je zastareo i ne prati savremene tendencije u kaznenom pravu, a njegovu delotvornost dodatno ograničavaju brojni strukturni i institucionalni faktori.
Kao posledica navedenog, postoji rizik da kod pojedinih privrednih subjekata kaznenopravni sistem ne ostvaruje odvraćajući efekat. Za ovakvu bojazan postoji nekoliko razloga. Prvo, sistem privrednih prestupa pre funkcioniše kao mehanizam kontrole administrativne discipline u oblasti ekologije, nego kao mehanizam kažnjavanja i prevencije ekološke štete. Jednostavnije rečeno, postupci su pretežno usmereni na lakše dokazive povrede administrativnih i tehničkih obaveza, dok su složeniji slučajevi u kojima je nastala konkretna šteta po životnu sredinu znatno ređe predmet postupka. Razlozi za to su složeni, ali se delom mogu tražiti u nedovoljnoj institucionalnoj povezanosti inspekcija i javnih tužilaštava, kao i nedovoljno razvijenim stručnim kapacitetima za postupanje u složenim predmetima ekološkog kriminaliteta. S tim u vezi važno je napomenuti i činjenicu da kod nas nije u dovoljnoj meri zaživela krivična odgovornost pravnih lica, što je u oblasti kaznenopravne zaštite životne sredine jedan od najznačajnijih mehanizama. Važno je ukazati i na to da je uočen trend pada broja prijava za privredne prestupe iz oblasti zaštite životne sredine.
Drugo, rokovi zastarelosti su relativno kratki, te procesno vešt branilac predmet lako može usmeriti ka zastarelosti. Treće, primetan je trend hipernormiranosti u oblasti zaštite životne sredine i neretka je pojava nepotpunih ili nedovoljno jasnih blanketnih propisa, što sve može da dovede do pravne neizvesnosti u pogledu toga koji propis važi i kako se primenjuje. Četvrto, anahroni kaznenopravni sistem privrednih prestupa pati od nedostatka fleksibilnih modela kažnjavanja usmerenih ka prevenciji, sanaciji i obnovi životne sredine, a ne postoji ni procesni subjekat koji bi pred sudom zastupao interese životne sredine.
Konačno, poseban problem predstavlja kaznena politika. Ona se gotovo u potpunosti svodi na novčane kazne, koje se najčešće izriču ispod zakonom propisanog raspona. Tako, u 82,4% slučajeva kod pravnih i 88,2% kod odgovornih fizičkih lica izrečene kazne su ispod zakonskog minimuma. Zaštitne mere, kojima bi se moglo uticati na otklanjanje izvora opasnosti i sprečavanje daljeg zagađenja, gotovo se ne primenjuju, a oduzimanje imovinske koristi je izuzetna retkost u postupku privrednih prestupa.
Posmatrani u celini, navedeni nedostaci stvaraju strukturu podsticaja u kojoj nepoštovanje propisa o zaštiti životne sredine za pojedine privredne subjekte može postati predmet racionalne ekonomske kalkulacije. Kada je verovatnoća otkrivanja i dokazivanja težih povreda relativno mala, normativni okvir složen i nedovoljno jasan, postupci podložni odugovlačenju i nastupanju zastarelosti, a očekivane sankcije pretežno novčane i relativno niske, ekonomski trošak nepoštovanja propisa može se pokazati nižim od troška njihovog poštovanja. Takav efekat dodatno pojačava retka primena mera usmerenih na otklanjanje posledica i oduzimanje imovinske koristi, jer plaćanje kazne ne mora nužno dovesti do otklanjanja ekonomske koristi ostvarene protivpravnim postupanjem niti do sanacije nastale štete. U takvim okolnostima sankcija gubi deo svog odvraćajućeg potencijala i može biti percipirana kao jedan od predvidivih troškova obavljanja delatnosti.
Sve navedeno ukazuje na potrebu daljeg unapređenja kaznenopravnih mehanizama u ovoj oblasti, posebno imajući u vidu specifičnosti savremenih ekoloških rizika. Oni su često posledica kontinuirane i ekonomski motivisane privredne aktivnosti, šteta po životnu sredinu može biti kumulativna i vremenski odložena, dok utvrđivanje uzročne veze i odgovornosti zahteva složena stručna znanja i efikasnu institucionalnu saradnju. Buduće izmene trebalo bi zato da prate savremene tendencije u razvoju ekološkog kaznenog prava, posebno rešenja sadržana u Direktivi (EU) 2024/1203 Evropskog parlamenta i Saveta od 11. aprila 2024. o zaštiti životne sredine putem krivičnog prava, koja težište stavlja na delotvorne, proporcionalne i odvraćajuće sankcije, odgovornost pravnih lica i jačanje veze između upravnih i kaznenih mehanizama. Cilj buduće reforme ne bi trebalo da bude jednostavno pooštravanje kaznene represije, već stvaranje sistema sposobnog da adekvatno sankcioniše najozbiljnije oblike ugrožavanja životne sredine i istovremeno deluje preventivno, sprečavajući njihovo ponavljanje i nastanak nove ekološke štete.
Autorka – Dr Svetlana Nenadić, javna tužiteljka u I OJT u Beogradu
[1] Health impact of ambient air pollution in Serbia: a call to action, https://www.who.int/europe/publications/i/item/WHO-EURO-2019-3543-43302-60694
[2] „Pavkov: U Srbiji se danas prečišćava 27 odsto otpadnih voda“, Politika.
https://www.politika.rs/scc/clanak/780835/pavkov-u-srbiji-se-danas-preciscava-27-odsto-otpadnih-voda
[3] https://publikacije.stat.gov.rs/G2025/Html/G20251252.html
[4] https://uts.org.rs/analiza-rada-javnih-tuzilaca-u-privrednim-prestupima-u-oblasti-zivotne-sredine/
