U ovoj zemlji pepeo se brzo rasprši, ali miris paljevine ostaje zauvek u nozdrvama onih koji su ga osetili. Mi u Žig infu taj miris dobro poznajemo.
Te decembarske noći 2018. godine, kada je kuća Milana Jovanovića pretvorena u buktinju, nisu goreli samo zidovi i stvari – gorela je ideja da novinar sme da pita, a građanin da zna.
Piše: Željko Matorčević
Tada smo upoznali Predraga Milovanovića. Ne kao nekog činovnika koji odrađuje posao, već kao čoveka koji je rešio da zakone ove države primeni na one koji su mislili da su iznad države.
Sada, pred izbore u Visokom savetu tužilaštva 23. decembra, protiv njega se pokreće dobro poznata mašinerija „spinovanja“. Pokušavaju da ga predstave kao ovo ili ono, da mu zamute lik i delo, nadajući se da je javnost zaboravila šta znači imati tužioca sa kičmom. Ali mi nismo zaboravili. I nećemo.
Milovanović nije samo vodio postupak za paljenje Milanove kuće. On je vodio bitku protiv sistema koji je naučen da zažmuri kada „lokalni šerifi“ reše da ućutkaju istinu. On je bio taj koji je imenom i prezimenom stao iza optužnice protiv Dragoljuba Simonovića, u vreme kada su se mnogi njegovi saborci iz pravosuđa već uveliko skrivali iza proceduralnih grešaka i beskrajnih odlaganja.
Zašto im on danas smeta? Smeta im jer je dokaz da se može drugačije. Njegov greh u očima onih koji kroje ove spinove jeste upravo to što nije pristao na trgovinu uticajem. Nije pristao da pravosuđe bude služavka politike, već je zahtevao da bude ono što mora biti – mač pravde koji ne bira žrtve po partijskoj knjižici.
Ovo nije samo tekst podrške jednom čoveku. Ovo je podsećanje na to šta gubimo ako dozvolimo da ljudi poput Predraga Milovanovića budu potisnuti u stranu. Ako sistem pojede one koji imaju hrabrosti da ga popravljaju, šta ostaje nama koji o tom sistemu pišemo? Ostaje nam mrak u kojem će sledeća šibica možda biti bačena na nekog drugog, a tužioca koji bi smeo da optuži nalogodavca više neće biti.
Izbori za Visoki savet tužilaštva nisu samo interna stvar tužilaca. To je test za čitavo društvo. Da li biramo kičmu ili savijen vrat? Da li biramo profesionalca koji je svoj zanat kalio na najosetljivijem slučaju napada na slobodu govora, ili biramo poslušnike koji će sedeti u tišini dok „spin-majstori“ obavljaju svoj prljav posao?
Za redakciju Žig infa, odgovor je jasan. Predrag Milovanović je svoj ispit položio pred licem pravde i građana. Sada je red na njegove kolege da pokažu da li u njima ima makar trunke te hrabrosti koju je on pokazao braneći pravo Milana Jovanovića na život i reč.
Istina se ne može spaliti. A ni dostojanstvo, ako ga imate.
