Načelo oportuniteta, uvedeno da bi se rasteretili sudovi i, istovremeno, postigla svrha kažnjavanja, pretvorilo se u svoju suprotnost! Da li je oportunitet privilegija bogatih i moćnih? NIN u najnovijem broju piše da je to načelo primenjeno i u slučaju direktora Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, profesora Pravnog fakulteta Dejana Đurđevića.
Načelo oportuniteta primenjeno je u slučaju profesora Dejana Đurđevića, baš kao i u slučaju njegovog stranačkog kolege iz SNS-a Branislava Nedimovića, i to za isto delo – izazivanje saobraćajne nesreće. Međutim, sporno je to što to načelo, prema Krivičnom zakoniku, ne bi smelo da se primenjuje u tim slučajevima. Obojica su izbegla kazne a NIN navodi – i privremenu zabranu upravljanja motornim vozilom koja je obavezna po zakonu, posebno u slučaju kada žrtve imaju teške telesne povrede.
“Mi u javnom tužilaštvu u tom smislu imamo opšte obavezno uputstvo koje se odnosi na pravnu kvalifikaciju, znači pravnu ocenu krivičnih dela iz oblasti bezbednosti i saobraćaja i tu je predviđeno da ukoliko je to krivično delo izvršeno u zoni pešačkog prelaza, ukoliko je rezultat nasilničke vožnje ili pod dejstvom alkohola ili psihoaktivnih supstanci, da u tom slučaju ta krivična dela treba kvalifikovati kao umišljena. Znači, ne nehatna, nego umišljena”, kaže za Insajder tužilac Goran Ilić.
Načelo oportuniteta u Srbiji je uvedeno Zakonikom o krivičnom postupku 2002. godine, posle čega su usledile brojne izmene. Ideja zakonodavca je bila da se tužiocu omogući da u slučaju lakših krivičnih dela u kojima je javni interes ugrožen u manjoj meri – odustane od gonjenja. Okrivljeni tada uplaćuje novac u humanitarne svrhe ili prihvata društveno koristan rad.
“Prosto, smisao te mere je rasterećenje pravosuđa u situacijama kada se ne radi o teškim krivičnim delima i kada je procena javnog tužioca da je javni interes da se odbaci krivična prijava, da se ne ide u krivični postupak. Znači, kako da se ovako slikovito izrazim, smrtni skok primene oportuniteta je procena javnog interesa. Šta je to javni interes, to je jedno pitanje na koje naša praksa i teorija nemaju potpun odgovor”, objašnjava sagovornik Insajdera.
Poslednjih godina je više puta korišćeno načelo oportuniteta. U slučaju direktora “Srbijagasa” Dušana Bajatovića, kada je 2013. Agencija za borbu protiv korupcije podnela protiv njega krivičnu prijavu zbog neprijavljivanja ukupne imovine – uz napomenu da je moguće i da je zloupotrebio službeni položaj, prao novac i primao mito. Dve godine kasnije, Tužilaštvo u Novom Sadu je odbacilo krivičnu prijavu, jer je Bajatović uplatio 200 hiljada dinara u humanitarne svrhe.
Iste godine, Agencija za borbu protiv korupcije uputila je zahtev Višem tužilaštvu da ispita poreklo imovine tadašnjeg gradonačelnika Beograda Siniše Malog, zbog sumnje na zloupotrebu službenog položaja i pranje novca. Više tužilaštvo je obustavilo postupak i slučaj prosledilo Prvom osnovnom tužilaštvu. Nekoliko meseci kasnije, Mali uplaćuje 200 000 dinara u humanitarne svrhe, a tužilaštvo odbacuje krivičnu prijavu.
“S obzirom na to tradicionalno nepoverenje javnosti u rad javnog tužilaštva, odnosno deficit poverenja u rad javnog tužilaštva, veliki broj ili određeni broj odluka koje donose javni tužilac u pogledu primene oportuniteta, smatra se zaštitom moćnih i bogatih. To nikako ne bi smeo da bude oportunitet i ja mislim da je to jedan veliki problem. Znači, po mom mišljenju, postoje situacije kada javnost opravdano veruje da se oportunitet primenjuje kao zaštita moćnih i bogatih”, kaže Ilić.
Načelo oportuniteta je primenjeno i u slučaju direktora Javnog preduzeća Skijališta Srbije Dejana Ćika. Uplata od 150.000 dinara u humanitarne svrhe zamenila je ispitivanje krivične odgovornosti po prijavi Ministarstva građevinarstva. Naime, Ministarstvo je podnelo krivičnu prijavu jer su Skijališta Srbije investitorki nelegalnog objekta na Pančićevom vrhu na Kopaoniku omogućila da koristi vodu i struju sa njihove mreže, čak i posle rešenja o rušenju objekta.
