Gunj i opanak su zamenili širokim socijalnim davanjima u vidu novca, brašna, ulja, drva i ko zna čega sve još. Šta god narod ište, s obzirom na to da je glas najobičnija stvar sa cenom, a ne deo ljudskog dostojanstva i sopstvene suverenosti. Zar je sloboda u Srbiji postala toliko jeftina
Iza nas su još jedni izbori koji nisu doneli ništa novo, osim još jedne postizborne krize i obnovljenog utiska da smo upali u curiculus vitiosus (začarani krug) iz koga se ne vidi mogućnost izlaska. Po svemu sudeći, izbori u Srbiji su izgubili svoju svrhu, jer je očigledno da ne služe mogućoj rotaciji vlasti, već su pre postali poluga za učvršćivanje vlasti aktuelne vladajuće elite. U prilog ovoj tvrdnji govori nekoliko činjenica. Najpre, ovaj, po ko zna koji put vanredni izlazak građana na birališta, dogodio se u atmosferi konstantne inflacije, koja je dovela do osetnog pada životnog standarda, u ambijentu svežeg sećanja cele zemlje na majske tragedije u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i selima u okolini Mladenovca, naposletku tu je i tragičan događaj iz oktobra meseca koji se zbio na Kosovu i Metohiji u manastiru Banjska. Pa ipak, sve to, zajedno sa još nekim aferama vlasti, nije u bitnijoj meri uticalo na mišljenje većine da bi vlast na izborima zbog toga trebalo „kazniti“ ili makar „opomenuti“. O tempora, o mores!
Oh da, čudnih li vremena, čudnih li običaja! Čovek ne može da se nе zapita šta je pored svega proživljenog za samo dve godine, koliko je prošlo od prethodnih izbora, još potrebno da se dogodi da bismo u našem društvu uveli odgovornost i kažnjivost političara? Šta je razlog svemu ovome i koliko unazad treba da se vratimo da bismo spoznali „zašto, kada i kako je do ovoga došlo“, da bi onda eventualno i sagledali odakle da počnemo, jer nam je novi početak preko potreban.
Moć masovnih medija u kreiranju raspoloženjа građana
Možda prvenstveno treba krenuti od medija, budući da oni svojim (ne)izveštavanjem (ne)kreiraju (ne)pravu sliku o onome što se dešava u našoj zemlji. Opštepoznata je okolnost da mahom do informacija o aktuelnostima dolazimo preko televizije, stoga je jasno da ko vlada tim sredstvom masovnog komuniciranja, vlada narativom i Srbijom! No, da li je to jedini put? Deluje kao primarni, ali izoštrimo svoju optiku i sagledajmo šire. Živimo u dobu informacionog društva, u kome svaki pojedinac koji iole želi da se informiše i ne bude objekt propagande, može doći do informacija i na drugi način. U tom smislu, ne treba potceniti prosečnog srpskog birača, koji bez obzira na „medijski mrak“ isti može „razbiti“ sopstvenom inicijativom, tragajući za informacijama preko poznanika, prijatelja, rođaka, interneta ili na neki drugi način. Lepo veli ona naša stara narodna poslovica da ko hoće nađe načina, dok ko neće, nađe opravdanja. U 21. veku, informisanje je postalо stvar opšte kulture, tako da se pitanje svodi na to da li odista želimo da budemo upoznati sa zbivanjima oko nas ili je komfornije živeti u obmanama i slatkim zabludama.
Po svemu sudeći, izbori u Srbiji su izgubili svoju svrhu, jer je očigledno da ne služe mogućoj rotaciji vlasti, već su pre postali poluga za učvršćivanje vlasti aktuelne vladajuće elite
Naravno, ovim ne želim da umanjim moć masovnih medija u kreiranju raspoloženjа građana u Srbiji, na šta uostalom ukazuju i relevantna sociološka istraživanja, ali bih ipak potcrtao još jedan fenomen vredan pažnje, a koji se do kraja ogolio na prethodnim izborima. Radi se o pojavi da je u Srbiji glas postao roba, a ne vrednost. I dok god je tako, naše društvo će imati nizak demokratski potencijal. Istorijski je fakat da to nije izum ove vlasti, već su se kupovinom narodnih glasova bavili još i Pašićevi radikali u 19. veku, sprovodeći politiku „gunjca i opanka“, odnosno deleći narodu ove stvari u zamenu za njihov glas. Još uvek se u narodu pamti i prepričava kako su znali da izgledaju ti izbori. Tako mi je svojevremeno jedan stariji čovek sa sela ispričao da je njegovom ocu, kandidat za poslanika Narodne radikalne stranke, kako bi glasao za njega na parlamentarnim izborima, dao levi opanak, obećavši mu da će ako pobedi, dati i desni. Nakon što je taj poslanik seo u skupštinsku klupu, ovaj ga je sreo i podsetio na predizborno obećanje, zatraživši mu desni opanak, na šta mu je dovitljivi radikal odgovorio da ga je dao drugom čoveku, te da ga potraži…
Danas to vladajuća stranka radi na daleko sofisticiraniji način, ali je suština ostala ista. Gunj i opanak su zamenili kaputima i cipelama, te širokim socijalnim davanjima u vidu novca, brašna, ulja, drva i ko zna čega sve još. Šta god narod ište, s obzirom na to da je glas najobičnija stvar sa cenom, a ne deo ljudskog dostojanstva i sopstvene suverenosti. Otuda deluje da je jedan deo građana na ovim izborima izabrao da se „za šaku soli“ olako odrekne sopstva, ne razmišljajući da na taj način drugome daje, pored života, ono najvrednije što ima – deo svoje slobode, da u njegove ime neko odlučuje o njemu, ali i o svima nama. Zar je sloboda u Srbiji toliko postala jeftina? Izgleda da jeste. To nam jedan za drugim pokazuju izborni ciklusi, pa iz toga možemo zaključiti da smo samim pristajanjem postali sužnji, pružajući time mogućnost onima koji najbolje poznaju naš mentalitet da prvo zarobe celokupno društvo, a potom i državu.
Pa ipak, bez obzira na taj već uhodan i dobro podmazan mehanizam, arhitektama vlasti to nije bilo dovoljno, već su na ovim izborima pokazali i jednu dozu inventivnosti. Zapravo, novokomponovanim izbornim inženjeringom su doneli jednu novotariju ili su je barem učinili vidljivijom, pošto se u beogradskoj čaršiji i ranije dosta pričalo o tome. Tako su na ovim izborima glasali i učestvovali u kreiranju narodne volje i oni koji su na to po slovu zakona imali pravo, ali su to pravo nezakonito stekli. O tome se dosta pisalo, u pojedinim medijima su iznošeni i dokazi u prilog tvrdnji o „fantomskim biračima“, te „izbornom turizmu“ i migracijama glasača iz jednog u drugo mesto, ali osim oštre reakcije opozicije, zatim relevantnih domaćih nevladinih organizacija (u prvom redu Crte) i međunarodne zajednice (ODIHR-a i Evropskog parlamenta), naše institucije su uglavnom ostale neme.
„Izborni avanturizam“ ne bi bio moguć da neki iz MUP-a nisu rešili da „elastično“ protumače važeće odredbe Zakona o prebivalištu i boravištu građana
Dok su neke tradicionalno zanemele, kao na primer, poslovično ćutljiva vrhovna javna tužiteljka Zagorka Dolovac, neki su u tome aktivno sudelovali, a priori legalizujući manipulacije koje su se dešavale na sam dan glasanja, pri tome se čak ni posle dva meseca ni na koji način ne oglašavajući povodom tvrdnji da je izborna krađa počela mnogo ranije. Tu prevashodno mislim na široj javnosti već poznatog višeg javnog tužioca u Beogradu Nenada Stefanovića. Javnost ga je upoznala u slučaju EPS-a, gde je kao rukovodilac tog tužilaštva, koristeći svoje pravo da promeni godišnji raspored poslova, „elegantno sklonio“ sa slučaja javnu tužiteljku Bojanu Savović, koja mu očigledno nije bila po volji. No, ona nije bila jedini tužilac u njegovom „čistilištu“ nepodobnih kadrova, a koji su očigledno drugačije od njega shvatili liberalizaciju javno tužilačke organizacije, donetu ustavnom reformom, pa se ubrzo u tom košu proskribovanih našla i tužiteljka Jasmina Paunović, ali i mnogi drugi. One su o tome progovorile za javnost, pa je zahvaljujući njima, ali i podršci drugih koleginica i kolega, kako je vreme odmicalo, javno mnjenje steklo utisak da je Stefanović postao egzarh režima. To preovlađujuće uverenje, Stefanović je potvrdio na sam dan glasanja. Naime, 17. decembra 2023, u popodnevnim satima na sajtu tog tužilaštva, dok si ti dragi čitaoče, verovatno u neverici, pratio dešavanja ispred Arene, Stefanović se oglasio saopštenjem urbi et orbi, navevši kako: „Više javno tužilaštvo u Beogradu u saradnji sa osnovnim tužilaštvima sa teritorije grada Beograda pomno prati izborni proces i obaveštava javnost da za sada nema dokaza (iskosio autor) da je izvršeno bilo koje krivično delo u vezi izbornog procesa.“
Aktivnosti Ministarstva unutrašnjih poslova
Na ovaj način su viši javni tužilac u Beogradu, ali i područni javni tužilac Trećeg osnovnog javnog u Beogradu Ivana Stojiljković Pomoriški, koje se povodom ovog slučaja nije ni oglasilo, iako redovno na svom internet sajtu obaveštava javnost o aktivnostima iz svoje nadležnosti, propustivši da blagovremeno reaguju u pravcu pribavljanja dokaznog materijala, potvrdili onu staru kriminalističku maksimu da je vreme koje prolazi istina koja izmiče. Po mom uverenju, ali i uverenju stručne javnosti, ovime su bespovratno izgubljeni relevantni dokazi koji bi bili obezbeđeni u pravcu utvrđivanja nekog od krivičnih dela protiv izbornih prava (u stručnoj literaturi se kolokvijalno još nazivaju i krivičnim delima „političke korupcije“) ili pak nekog drugog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti. Pokušao je Stefanović da svoje nečinjenje ili pre će biti činjenje „usluge“ pokrije saopštenjem VJT-a u Beogradu od 23. decembra, prikrivajući brdom podataka činjenicu da niko nije uhapšen i umirujući javnost izlizanim frazama o „formiranju predmeta“ i „proverama“. I evo, prošlo je već više od dva meseca, ali odgovore od Stefanovića na to šta je do sada urađeno povodom ovog i drugih slučajeva javnost još uvek nije dobila. Možda je tužilac Stefanović smatrao da je javnost više zainteresovana za to koliko je on prijava podneo protiv koleginice Savović, kao i da javnost treba zasuti „važnijim“ saopštenjima Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, sa takvim tonom da se on lično, a zloupotrebljavajući ime tog tužilaštva, obračunava sa svojim neistomišljenicima, sa ciljem kako niko ne bi primetio da je u tim birokratskim lagumima i skribomaniji zapravo stradala istina. A ona je na kraju krajeva svetinja i to je ono na šta svi imamo pravo, zar ne?
Višeg javnog tužioca u Beogradu Nenada Stefanovića javnost je upoznala u slučaju EPS-a, kada je, koristeći pravo da promeni godišnji raspored poslova, „elegantno sklonio“ sa slučaja javnu tužiteljku Bojanu Savović, koja mu nije bila po volji
U ovom galimatijasu važan deo slagalice predstavljaju i aktivnosti Ministarstva unutrašnjih poslova. „Izborni avanturizam“ ne bi bio moguć da neki iz MUP-a nisu rešili da „elastično“ protumače važeće odredbe Zakona o prebivalištu i boravištu građana. Problem je u tome što su norme koje se odnose na zakonske uslove promene prebivališta jasne i izričite, pa samim tim nije ni bilo prostora za njihovo tumačenje. Zakon je u tom smislu nedvosmislen. Neko može imati dvojno državljanstvo, ali ne može imati dva prebivališta. Zakonodavac je imao posebnu potrebu da to naglasi, pa je u zakonskom tekstu napisao da prijava prebivališta na novoj adresi stanovanja, ujedno znači i odjavu prethodnog prebivališta na teritoriji Republike Srbije.
U vezi sa izborima za lokalnu samoupravu, važno je potcrtati da na njima može glasati samo onaj ko ima prijavljeno prebivalište na teritoriji jedinice lokalne samouprave u kojoj ostvaruje izborno pravo. Pomenuću još i to da zakon propisuje stroge procedure prijave mesta prebivališta, definišući ga kao mesto u kome smo se nastanili sa namerom da u njemu stalno živimo. Rečju, to je mesto u kome se nalazi centar naših životnih i drugih aktivnosti. Odlaskom u nadležnu policijsku stanicu, prilikom prijave prebivalašta, policajac će vam zatražiti dokaz o napred navedenom, najčešće ugovor o zakupu ili kupoprodaji stana, ostavinsko rešenje ili kakav drugi pravni osnov nastanjivanja. Najvažnije od svega je to što organ unutrašnjih poslova može odbiti prijavu prebivališta, ako ne može utvrditi da imamo nameru stalnog stanovanja na nekoj adresi. Sve gore navedeno je već rečeno i to su građani mogli da čuju u pojedinim medijima, ali bez obzira na brojna otvorena pitanja od kojih je najznačajnije ono ko je i kako prijavio na desetine ljudi da žive u neuslovnim kućama i trafostanicama, od MUP RS nismo dobili objašnjenje. Dok MUP ćuti, dotle ih viši javni tužilac u Beogradu Nenad Stefanović pokriva morem saopštenja koja takođe ne pružaju nikakve odgovore. Umesto toga, od onih koji nisu nadležni da razreše ova pitanja, dobili smo, po koji zna put, zamenu teza i podelu građana na one sa ove ili one strane Drine.
Kada pogledamo zakonsku regulativu, uviđamo da ona pruža sasvim solidnu pravnu zaštitu i membranu od zloupotreba. Doduše, svaki zakon, pa i ovi izborni, vredi onoliko koliko ljudi koji ih primenjuju. A da tu nešto nije u redu, videlo se ne samo u slučaju „Arena“, nego i u istraživačkoj priči novinara Cinsa, u vezi sa kol-centrom vladajuće stranke. Podsetiću da se ona završila sa video-snimcima davanja novca za glas. Corpus delicti…
Šta je pored svega proživljenog, a za samo dve godine koliko je prošlo od prethodnih izbora, još potrebno da se dogodi da bismo u našem društvu uveli odgovornost i kažnjivost političara
Da je nešto „trulo u državi Danskoj“, svedoči i iscrpan izveštaj Crte koji govori u prilog anomalijama u biračkom spisku. Ta respektabilna nevladina organizacija, koja već dugo posmatra izbore u Srbiji, ovom prilikom je dokumentovala i publikovala ozbiljne mahinacije koje su se dešavale pre, tokom i posle izbora. Ono što bi se iz njihovog izveštaja moglo izvesti kao najsumarniji zaključak, jeste da su grubo zloupotrebljene institucije i procedure, čime je izborni proces bio duboko kontaminiran, otuda ni njegov rezultat ne odražava pravu izbornu volju građana. Zbog toga je otvorena Pandorina kutija legitimiteta buduće vlasti, a vidimo da institucije sistema na sve načine pokušavaju da legalizuju nepravilnosti i nezakonitosti koje su se dogodile.
Sistemsko stapanje partije na vlasti sa državom
S obzirom na to da preko deset godina imamo sistemsko stapanje partije na vlasti sa državom i institucijama, iluzorno je očekivati da će Ustavni sud Srbije, kao poslednja pravna instanca, poništiti izbore, otud će se kriza produbljivati, jer će sve veća i glasnija manjina građana osporavati pravo većini da na osnovu ovakvog ishoda izbora kreira politiku zemlje i donosi zakone koji treba da predstavljaju odraz opšte narodne volje. Urušavanjem institucija kao mesta za dijalog, stvari se izmeštaju na ulicu, gde su često glavni argumenti pesnice i toljage. To ne sme biti rešenje, ali pošto donosioci odluka sve više ne haju za ono što ima da kaže značajna manjina građana u zemlji, vidno ignorišući i njihove predstavnike, onda se plašim da iznevereni i po ko zna koji put razočarani građani ne posegnu za korišćenjem onoga što je Lok video kao prirodno pravo čoveka, a to je pravo na pobunu. Uostalom, još je Isus govorio „Kakvim sudom sudite, sudiće vam se, kakvom merom merite, meriće vam se“ (Jevanđelje po Meteju IX,12). U konačnici, ako se sve gore izloženo uzme u razmatranje, kako onda kada je izgubljeno poverenje u institucije izaći iz ove krize?
Istorijski je fakat da su se kupovinom narodnih glasova bavili još i Pašićevi radikali u 19. veku, sprovodeći politiku „gunjca i opanka“, odnosno deleći narodu ove stvari u zamenu za njihov glas
Rešenje bi moglo biti u iskrenom društvenom dijalogu vlasti, opozicije i građanskog društva, uz prihvatanje medijacije međunarodne zajednice, koja bi pružila platformu za dijalog i ovaj put obezbedila čvršće garancije da će dogovoreno biti ispoštovano. Bojim se da ukoliko do toga ne dođe, onda ćemo, nažalost, svi biti savremenici obestinjenja jedne rečenice poznatog istoričara Hercena, da narodi koji nestaju, prvo otupe. I zaista, da li je to naš usud, te da li smo sebe pristajanjem na „mentalnu regresiju“ osudili da iščeznemo poput nekih drugih velikih civilizacija. Ne. Na to nemamo pravo. Ova zemlja treba da ostane i budućim pokolenjima, zato se zbog njih moramo probuditi, pošto oni zaslužuju da žive u pristojnijem društvu i uređenijoj državi. Stoga, danas njima više nego ikad dugujemo da se ne zaćuti, jer da bi pobedilo zlo, dovoljno je samo da zaćuti dobro!
