Uvažene koleginice i kolege,
ovoga puta izlazim pred vas sa pozicije nekoga koga ste, pre pet godina, birali da bude vaš predstavnik u Državnom veću tužilaca. Prema tome, imali ste prilike da me čujete i vidite u radu te institucije, čiji je pravni sledbenik Visoki savet tužilaštva. U vaše ime delao sam na redovnim i vanrednim sednicama, kao i u radu stalnih i drugih radnih tela Saveta, nastojeći da se preko mene u tim forumima čuje vaš glas. Ujedno, kada god sam nalazio da se on u dovoljnoj meri ne čuje ili ne uvažava, nisam se libio da sa proporcionalnom merom iskoračim i van tog formata, te delovao vaninstitucionalno putem različitih oblika medija u javnom prostoru.
Otud, pred vas izlazim sa svim svojim neuspesima i uspesima koje sam doživeo sledeći svoj prethodni program i nadasve sopstvena uverenja. Izazovi novog rekomponovanog organa, formiranim Ustavnim amandmanima iz 2022. godine su golemi, budući da su se u bitnom promenili njegov sastav, ali i kompetencije. Pa tako, s obzirom na to da su ovlasti Saveta za gotovo trećinu uvećane spram delokruga rada Veća, slobodno se može reći da se zaista radi o najvišem organu tužilačke samouprave.
U vezi sa tim, ukoliko ponovo dobijem vaše poverenje da budem biran za Visoki savet tužilaštva, nastojaću da se borim za:
Unapređivanje prostornih i drugih uslova rada javnih tužilaca
Na pređašnjim izborima za Državno veće tužilaca uspeo sam da posetim i da se predstavim u više od polovine Osnovnih javnih tužilaštava. Pored toga što sam želeo da kolegama izložim svoj program, iskoristio sam priliku da obiđem prostorije u kojima svakodnevno obavljaju svoj poziv. Tako sam koristeći gostoljubivost svojih domaćina, prošao kroz svaki kutak prostora koji za sve nas predstavlja drugu kuću. Tom prilikom sam video pojedina tužilaštva čiji enterijer nije bio nimalo reprezentativan, te sam fotografisao neka od njih. Kada sam izabran za člana Državnog veća tužilaca koristio sam svoje pravo da pod tačkom „Razno“ na sednicama te fotografije pokažem prisutnom Republičkom javnom tužiocu i ministru pravde, pozivajući ih da posete i pomognu tim tužilaštvima. Nakon što sam imenovan da budem u budžetskoj komisiji Saveta, upoznao sam se sa raspoloživim finansijskim tokovima i mogućnostima, pa sam u razgovoru sa zainteresovanim rukovodiocima nekih od tih tužilaštava, zajednički sa administrativnom kancelarijom Saveta, tražio i iznašao rešenja da im se transferišu novčana sredstva za delimično ili potpuno restuiranje ruiniranih prostora. Uistinu, bilo je lakše obezbediti ta sredstva za vreme važenja starog Zakona o javnom tužilaštvu, kada je poslove pravosudne uprave vršilo ministarstvo nadležno za pravosuđe, izuzev poslova pravosudne uprave koji se odnose na obezbeđivanje finansijskih uslova za rad javnih tužilaštava. Po tom zakonu, obim i strukturu budžetskih sredstava neophodnih za rad javnih tužilaštava vezano za tekuće rashode predlagalo je Državno veće tužilaca, odakle su se crpela sredstva za tu vrstu novačnih tranasakcija.
Izmenama Zakona o javnom tužilaštvu, poslovi pravosudne uprave u javnom tužilaštvu podeljeni su između Visokog saveta tužilaštva i ministarstva nadležnog za pravosuđe, s tim da su poslovi pravosudne uprave koji se odnose na staranje o smeštajnim uslovima, opremanju i obezbeđenju javnog tužilaštva prešli na ministarstvo. Time je Savet izgubio deo sredstava iz koga se obezbeđivao novac za eventualne reparacije prostora, ali sam kao član budžetske komisije zajedno sa drugim članovima iznašao rešenje da ipak pomognemo u okviru svojih mogućnosti kada god nam se neko tužilaštvo obratilo za tu vrstu pomoći. Tako smo kroz pojedine aproprijacije u okviru predviđenog budžeta Saveta i to ”423” – ugovori i dr., kao i ”426” – materijal, uspeli i nadalje ću nastojati da pomognemo svima koji se budu obraćali. U tom smislu, moja uloga, ako ponovo budem dobio vaše poverenje, biće da se borim da ta sredstva na ovim stavkama budu još veća, kao i da iskoristim prisustvo člana po položaju u Savetu – ministra nadležnog za pravosuđe, kako bih mu ukazao na potrebu obnove nekog tužilaštva. Istine radi, u razgovorima sa kolegama iz Višeg i Osnovnog javnog tužilaštva u Valjevu, čije su prostorije u minulom periodu bile demolirane, upoznat sam sa reakcijom ministra pravde koji je posetio ta tužilaštva i obezbedio novčana sredstva za renoviranje oštećenog eksterijera. Otuda ću se zalagati da ministru pravde ukažem na slične probleme i drugih javnih tužilaštava i apelujem na njegov autoritet kao predstavnika izvršne vlasti da u okvirima svoje nadležnosti pomogne u njihovom rešavanju. U narednom periodu, predložiću Savetu da oformi radnu grupu, čiji bi zadatak bio da u roku od godinu dana poseti svako pojedinačno tužilaštvo u zemlji, kako bi na licu mesta članovi radne grupe sačinili izveštaj o prostorijama tužilaštva (kapaciteti zgrade, broj kancelarija, stanje materijala i sl.), te naložili svakom pojedinačnom glavnom javnom tužiocu da dostavi izveštaj koji su to problemi koje je neophodno rešiti, spram kojih izveštaja bi Savet mogao da krene da rešava ovaj dugogodišnji problem u okviru svojih ingerencija, a sve u cilju kako bi se svaki javni tužilac osećao dostojan posla koji obavlja.
Obezbeđivanje zdravstvenog sistematskog pregleda
Jedna od ideja za koju sam se zalagao tokom aktuelnog mandata jeste potreba da se obezbede sredstva u budžetu Saveta za zdravstveni pregled tužilaca. Iako se ona nikada nije našla na sednici kao tačka dnevnog reda, to ne znači da o njoj nisam razgovarao sa drugim članovima Saveta u potrazi za većinom i načinom za njenu realizaciju. Koliko je to važna tema, uverio sam se odmah po stupanju na funkciju izbornog člana Veća, suočavajući se sa pojavom negativnog trenda da u Savet stižu odluke nadležnih organa o trajnom gubitku radne sposobnosti pojedinih tužilaca zbog nastupanja određenih bolesti. Kao što vam je poznato, to je jedan od Ustavom propisanih razloga za prestanak javnotužilačke funkcije. Ujedno sam uočio i talas podnošenja zahteva kolega tužilaca za prestanak funkcije na lični zahtev. U vezi sa tim mogu samo da pretpostavljam koji su razlozi, ali ono što na osnovu sopstvenog iskustva pouzadno mogu reći, obzirom da sam do skora postupao u prvom stepenu, nastavljajući da pored funkcije izbornog člana Veća obavljam i javnotužilačku funkciju u Drugom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu u jednom predmetu, uz javno iskazanu želju na sednicama Saveta i da dežuram, jeste očigledan sveprisutan zamor tužilaca, saradnika, pripravnika, zapisničara, kao i svih drugih koji im pomažu u obavljanju javnotužilačkih poslova. To je prevashodno uslovljeno nepopunjenim sistematizacijama, povećanim obimom posla, permanentnim napornim dežurstvima i specifičnom ulogom tužioca kao gospodara postupka, što sve skupa neminivno dovodi do iscrpljivanja. Zato sam na sednicama budžetske komisije pokretao to pitanje i tražio rešenje, gde nalazim da postoji prostor da se Savet kao sukreator budžeta sa Ministarstvom finansija izbori za ta sredstva, koja bi bila namenjena za potrebe godišnjih zdravstvenih sistematskih pregleda. Stoga ću nastaviti da se istrajno angažujem kako bi ova ideja u narednom periodu bila realizovana.
Donošenje Pravilnika o dežurstvima javnih tužilaca
U dosadašnjem radu u Savetu, značajan deo svog vremena posvetio sam rešavanju ovog pitanja. Tokom prethodne kampanje najviše sam sa kolegama razgovarao o ovoj temi kada mi je skrenuta pažnja da u okviru javnotužilačke organizacije postoji nejednakost prilikom isplate prekovremenih sati. Na tu nedoslednost su mi najviše ukazivale kolege iz manjih mesta u našoj zemlji. Razmenjujući mišljenja sa nekima od njih, a posebno sa tužiocima koji imaju dugogodišnje radno iskustvo, doznao sam i to da se nekada tzv. pasiva prilikom dežurstva više obračunavala. Evidentno se nekada uvažavala specifičnost uloge tužioca kada dežura van radnog mesta. Aktuelnim obračunom, pasiva se tretira kao pripravnost, iako je notorna činjenica da su tužioci zapravo aktivno dežurni kada daju naloge policiji koje mere i radnje treba da preduzmu u predistražnom postupku. Nažalost, tokom rada na ovoj inicijativi koju sam pokretao u unutrašnjoj dinamici rada Saveta, nisam pronašao neki polazni normativni okvir, niti je po promeni Zakona o javnom tužilaštvu, po čijem stupanju su usledile obimne izmene drugih važnijih podzakonskih akta bilo prostora da se Savet bavi izradom i ovog akta. Ipak, možda bi se u budućem vremenu mogla iskoristiti regulativa Visokog saveta sudstva, koji se imajući u vidu osobenost sudijske funkcije bavio ovom problematikom. Doduše, jasno je da nije moguće preslikati sve te odredbe u Pravilnik Saveta zbog posebnosti javnotužilačkog poziva, ali bi to mogla biti neka referentna tačka. Tada bi trebalo uzeti u obzir da u nekim tužilaštvima, u zavisnosti od broja javnih tužilaca i glavnih javnih tužilaca dežurstva traju po više dana u nedelji, pri čemu je tu i aktivan deo dežurstva koji podrazumeva sprovođenje zadržanih lica radi saslušanja, pride postupamo u okvirima naše nadležnosti u vezi sa donetim hitnim merama od strane nadležnih policijskih službenika za nasilje u porodici. Isto tako, važno je prepoznati da tužilac koji je završio sa pripravnošću i aktivnim dežurstvom, ima pravo na slobodan dan u narednih sedam dana kada je završio sa dežurstvom. Ništa manje nije važno predvideti da tužilac koji je dežurao dva meseca zaredom, ne bude dežuran i treći mesec uzastopno. Zato ću se ako ponovo zaslužim vaše poverenje posvetiti da napred navedene ideje prezentujem u formiranom radnom telu Saveta čiji sam član, a koje će uskoro početi da radi na izmenama postojećeg podzakonskog okvira Saveta.
Bolji materijalni položaj nosilaca javnotužilačke funkcije
Polazeći od svoje osnovne Ustavne uloge, Visoki savet tužilaštva kao samostalan državni organ treba da obezbeđuje i jemči institucionalnu i personalnu samostalnost javnog tužilaštva i svih javnih tužilaca. Ustav pruža normativne garantije samostalnosti tužilaca. One se očitavaju u njihovoj stalnosti, nepremostivosti, funkcionalnom i procesno-pravnom imunitetu. Najviši pravni akt se ne bavi materijalnim položajem javnih tužilaca, pošto je to zakonska materija, pa je tako čl. 55 Zakona o javnom tužilaštvu propisano da nosioci javnotužilačke funkcije imaju pravo na platu i penziju u skladu sa dostojanstvom i odgovornošću javnotužilačke funkcije. Kao najvažnije zakonom regulisano, u prilog suštinske samostalnosti javnih tužilaca jeste to da tužioci imaju pravo na platu i penziju dovoljnu da obezbedi njihovu samostalnost i materijalnu sigurnost. Prema nekim skorašnjim istraživanjima mnjenja sprovedenog među nosiocima pravosudnih funkcija, uočen je izuetno visok procenat nezadovoljstva materijalnim položajem. Primećeno je da je to jedan od razloga odlaska ljudi iz pravosuđa, ali i nedovovoljnog priraštaja. Istine radi, ovo nije samo trend kod nas, nego i nekim drugim zemljama. Zato su neke, poput na primer Portugala, zauzele strateški pristup u rešavanju ovog problema, pa su u pokušaju da ovaj trend zaustave normirali da poslednja plata koja je isplaćena sudiji ili tužiocu bude osnovica za penziju.
Elem, dovođenjem u vezu Ustavne uloge Saveta sa napred navedenom zakonskom odredbom, kao i čl. 3 i 4 Zakona o Visokom savetu tužilaštva po kojoj Savet učestvuje pripremi predloga budžeta Saveta i javnih tužilaštava postoji prostor za unapređenje materijalnog položaja nosilaca javnotužilačke funkcije. Naime, u kompleksnim pregovorima koji se vode sa Ministarstvom finansija postoji pravni teren da se u okviru budžetskog sistema ishoduje povoljniji položaj za javnotužilačku organizaciju. Naime, čak i ukoliko postoji neslaganje sa predloženim budžetom, ministarstvo predlog Saveta mora uvrstiti u nacrt zakona o budžetu Republike Srbije.
Podsećam vas da sam se kao član tadašnjeg Državnog veća tužilaca, zajedno sa članovima radne grupe iz strukovnog Udruženja tužilaca Srbije, tokom javnih rasprava vezano za izmene Zakona o javnom tužilaštvu, zalagao da se pitanje plata nosiocima javnotužilačke funkcije uredi tako što bi se osnovica za obračun i isplatu osnovne plate javnih tužilaca izjednačila sa republičkim prosekom. Na prvom mestu, argument koji sam u javnoj diskusiji koristio jeste činjenica konstatovana u jednom od izveštaja tela Saveta Evrope – Evropske komisije za efikasnost pravosuđa (Sepeža) iz koga proističe da su plate tužilaca i sudija u Srbiji među najnižima u Evropi. Na drugom mestu, ukazivao sam Ministarstvu pravde kao predlagaču da bi vezivanjem za republičku prosečnu zaradu nosioci pravosudnih funkcija delili sudbinu svog naroda u čije ime postupaju. No, i pored dobre volje Ministarstva pravde, predlog ovakvog rešenja koje je tek kratkotrajno zaživelo u nacrtu Zakona o javnom tužilaštvu, nije dobio finalno odobrenje Ministarstva finansija. Stoga, ovo ostaje kao temeljna ideja za neko buduće vreme kada se za to steknu uslovi.
Nadalje, podsetiću vas da sam se tokom procesa revizije Zakona o javnom tužilaštvu, dobro poznavajući kadrovsko stanje popunjenosti javnotužilačke organizacije, zalagao da se osnovna plata javnih tužilaca koji rade u tužilaštvima u kojima je nepopunjeno više od 10% javnotužilačkih mesta uvećava od 10% do 50%, srazmerno broju nepopunjenih mesta, a na osnovu odluke Visokog saveta tužilaštva. Zakonopisac je ovu odredbu postavio kao imperativnu, spram slične norme u Zakona o sudijama u kojoj je uvećanje tek mogućnost, a ne obaveza Visokog saveta sudstva. Ratio legis kogentnosti ove odredbe u Zakonu o javnom tužilaštvu leži prvenstveno u tome da nagna Visoki savet tužilaštva da izborom popuni upražnjena mesta, ali ujedno i da stimuliše rad tužilaca u sredinama gde postoji veliki obim posla i objektivna težina savlađivanja predmeta s obzirom na nepopunjene sistematizacije. Dakle, unošenjem ovakve norme u zakonski tekst dobilo se dvostruko dejstvo pritiska na rad Saveta, što je u praktičnoj primeni odisto dovelo do pomaka u realizaciji raspisanih, a nezavršenih konkursa, kao i isplati tužiocima uvećane zarade po osnovu čl. 78 st. 2 Zakona o javnom tužilaštvu. Put od normiranja do implementacije ove odredbe nije bio nimalo lak, ali sam kao član budžetske komisije Saveta uspeo da to pitanje ispočetka aktuelizujem i na koncu ubedim i druge članove koliko je važno da o tome, bez obzira na hroničan nedostatak novca u budžetu Saveta, diskutujemo na sednicama Saveta i iznađemo rešenje. Prvi važan korak je bio taj da se o tome na mesečnom nivou donesu odluke Saveta, jer je to bila naša zakonska obaveza, bez obzira na to što se u tom trenutku u budžetu Saveta nije raspolagalo potrebnim novčanim sredstvima za isplatu. Potom sam u svojim nastupima na sednicama nastojao da potcrtam tu činjenicu da se radi o obligatornoj zakonskoj odredbi koja obavezuje Savet da mora i da se bori da od Ministarstva finansija dobije više novca za isplate tužiocima po ovom zakonskom osnovu. Rezultanta uloženih napora su donete odluke Saveta za celu 2023. i 2024. godinu. Poslednja isplaćena odluka je iz februara 2024. godine. Razlog docnji su nedostatak sluha Ministarstva finansija za te potrebe Saveta, ali sa druge strane postoji nedvosmislena volja Saveta da se iz svakog usvojenog budžeta i rebalansa budžeta deo sredstava izdvoji za isplatu dospelih obaveza. Pa ipak, prioritet Saveta treba da ostanu izbori i popunjavanje upražnjenih mesta, te će to biti prioritet u mom radu, ukoliko ponovo dobijem vaše poverenje.
Rešavanje statusnih pitanja javnih tužilaca
Fundamentalna Ustavna nadležnost Saveta su izbori nosilaca javnotužilačke funkcije. Početku mog mandata u prethodnom sazivu Veća prethodio je period korona virusa koji je pored nesazivanja sednica od strane tadašnje predsednice Državnog veća tužilaca zaustavio izborni proces. Zbog toga sam na jednoj od prvih sednica Veća istakao kako sa tog razloga i razloga hronične nepopunjenosti sistematizacije u javnotužilačkoj organizaciji, Veće mora da bude u permanentnom konkursu. Od tog perioda kada nije bilo isuviše razumevanja od strane pojedinih članova Veća u pogledu onoga što sam poručio do današnjeg dana, Savet je ipak napravio krupne korake. Najpre je proširena sistematizacija sa 814 mesta koliko je bilo sistematizovano 2021. godine, na u ovom trenutku 899 mesta. Aktuelno je osam javnih konkursa za izbor javnih tužilaca svih nivoa tužilaštava. U skoro polovini raspisanih oglasa sprovedene su sve procesne radnje i donete odluke o izboru, s tim da su pojedine odluke osporene ulaganjem žalbe Ustavnom sudu. Što se tiče ostalih oglasa, osim poslednje objavljenog početkom oktobra 2025. godine, u svima su sprovedene sve procesne radnje, ali još uvek nije doneta odluka o izboru. Želeo bih istaći da je uvođenjem pravnog leka – žalbe Ustavnom sudu protiv odluke o izboru na javnotužilačku funkciju, kandidatima koji nisu zadovoljni odlukama, zakonodavac pravično dozvolio mogućnost preispitivanja odluke Saveta. Pa ipak, zakonodavac na ovaj način nije napravio od Ustavnog suda ”nadelektoralni organ”, pošto je pravac instancione kontrole Ustavnog suda ograničen na poštovanje procedure Saveta prilikom izbora. Nažalost, pored dobrih strana ovog pravnog leka, pokazale su i one loše. Naime, iako je shodno slovu čl. 93 st. 2 Zakona o javnom tužilaštvu, Ustavni sud dužan da odluku o žalbi donese u roku od 30 dana od dana isteka roka za izjavljivanje žalbe, on se te odredbe u dosadašnjim postupcima nije pridržavao, što je posledično zbog suspenzivnog dejstva žalbe vodilo nemogućnošću stupanja na funkciju izabranih javnih tužilaca. To su objektivne okolnosti koje su usporile proces izbora. Rešenje vidim u većem angažovanju svih činilaca u Savetu, a ponajviše onih sa najvećim formalno-pravnim autoritetom i to predsednika i potpredesnika Saveta, kao i druga dva člana po položaju, koji bi mogli da iskoriste svoje Ustavne pozicije za institucionalno i vaninstitucionalno delovanje prema Ustavnom sudu. Sa druge strane, moju ulogu vidim u mogućnosti još većeg angažmana na sednicama i to pod tačkom ”Razno”, odakle bi se mogla emitovati javna poruka i apel sudijama Ustavnog suda da agilnije postupaju. Ujedno bi se mogla ustanoviti i praksa nekog vida ”urgiranja” dopisima Ustavnom sudu da ažurnije odlučuju po žalbi. Najzad, želim da istaknem i činjenicu kojom raspolažem, a to je da ukoliko bi se svi raspisani oglasi okončali i izabrani tužioci stupili na funkcije, time bi popunjenost sistematizacije u javnotužilačkoj organizaciji iznosila oko 95%. To bih smatrao velikim uspehom Saveta, ali i mojim ličnim uspehom u dosadašnjem radu.
Nadalje, izmene Ustava u delu koje se odnose na nadležnost Visokog saveta tužilaštva prema kome Savet pored izborne funkcije, imenuje vršioca funkcije Vrhovnog javnog tužioca i odlučuje o drugim pitanjima položaja nosilaca javnotužilačke funkcije, reflektovale su se na Zakon o Visokom savetu tužilaštva, pa je tako postavljanje vršilaca funkcije glavnih javnih tužilaca prešlo iz ruku Republičkog javnog tužioca u delokrug rada Saveta. Zakon nije definisao jasnu proceduru kako bi trebalo da izgleda taj postupak, niti je on razrađen podzakonskim okvirom. Otud se javila pravna praznina koju je Savet trebalo da popuni stvaranjem običaja kako će postupati u praksi. Početni stav, zauzet od strane tadašnje većine u Savetu, bio je taj da Apelacioni javni tužioci dostavljaju Savetu predloge samo jednog kandidata za javno tužilaštvo u kome je bilo potrebno postaviti vršioca funkcije. I pored činjenice da je bilo zaista valjanih predloga kandidata, kao član Saveta sam ispočetka kritikovao takvu proceduru, nalazeći da ona obesmišljava intenciju zakonodavca, jer su faktički time Apelacioni javni tužioci ”preuzeli” tu ovlast od nekadašnjeg Republičkog javnog tužioca, a Savet je postajao fasada za tu mimikriju. Šta više, predlozi kandidata su dostavljani bez njihove lične i radne biografije, pa su se sednice na kojima se o tome odlučivalo pretvarale u puko aklamiranje i verifikovanje predloženog bez suštinske rasprave. Istovremeno, dobar deo sednica se odvijao elektronskim putem, što je imajući u vidu značaj postavljanja vršilaca funkcije kako za pojedince, tako i za javnotužilačku organizaciju, tek obesmislilo taj institut. Notorna je činjenica da sam se svemu tome snažno suprotstavio. Najpre sam oštro na redovnim, ali i na vanrednim sednicama koje su se održavale putem mejl korespodencije kritikovao ustaljenost ovako nakaradno uspostavljene procedure, posebno zamerajući donošenje ovih odluka na elektronskim sednicama van očiju javnosti. Isticao sam da se one shodno čl. 27 st. 1 Poslovnika o radu Visokog saveta tužilaštva mogu iz razloga hitnosti održati samo kada odluka na dnevnom redu ne iziskuje raspravu i uvid u materijal. Pored toga, uvek sam zahtevao da se u prilogu dnevnog reda dostave lične i radne biografije kandidata kako bi se moglo o tome diskutovati. Samim tim, kako bi diskusija imala smisla predlagao sam da Apelacioni javni tužioci predlože više kandidata sa biografijama i da se o tome raspravlja uživo pred kamerom na redovnim sednicama. Gledišta sam da se ovaj proces mora ”demistifikovati”, te da Savet mora taj postupak učiniti bitno drugačijim. Pored već gore navedenih predloga, zagovornik sam da Savet pre isteka mandata vršiocu funkcije ili glavnom javnom tužiocu, treba da blagovremeno objavi javni poziv svim zainteresovanim tužiocima radi prijave za tu poziciju. Potom bi trebalo u praktičnom delanju postaviti neke objektivne orijentire kojima bi se Savet rukovodio prilikom postavljanja vršilaca funkcije. Po mom sudu, primerice bi na prvom mestu trebalo ceniti dužinu profesionalnog staža kandidata u javnom tužilaštvu, zatim da li je eventualno prethodno bio na nekom rukovodilačkom mestu, te da li je po godišnjem planu i programu rada tužilaštva zamenjivao glavnog javnog tužioca, da li je rukovodio nekim odeljenjem ili bio sekretar tužilaštva, te da li je možda konkurisao na nekom od oglasa da bude biran za glavnog javnog tužioca, zatim jedan od kriterijuma bi mogle biti tzv. menadžerske sposobnosti kandidata i poznavanja rada javnotužilačke uprave i tako dalje… Da rezimiram. Zbog toga što je za vreme vršenja funkcije Vrhovnog javnog tužioca i glavnog javnog tužioca, javni tužilac izjednačen u pravima i obavezama sa Vrhovnim javnim tužiocem, odnosno glavnim javnim tužiocem, smatram da ovaj proces mora biti transparentniji sa što više nepristrasnih merila. On se mora pretvoriti u specifično takmičenje između kandidata, budući da je to svojevrsna odskočna daska za eventualno potonje karijerno napredovanje u javnotužilačkoj službi. Ustvari, postavljanje za vršioca funkcije nije samo čast i privilegija, već i predvorje izbora za glavnog javnog tužioca, s obzirom da imenovanje na tu funkciju može predstvaljati komparativnu prednost u odnosu na protivkandidate. Naposletku, želim da potcrtam da se sve vreme zalažem da izbori za glavne javne tužioce moraju biti pravilo, a postavljanje vršilaca funkcije izuzetak od pravila. Uostalom, to je bila i namera zakonodavca iskazana u čl. 41 Zakona o javnom tužilaštvu da se vršioci funkcije postavljaju najduže na jednu godinu i da se isto lice ne može biti ponovo postavljeno za vršioca funkcije u istom javnom tužilaštvu.
Isto tako, još jedna važna tekovina promene Ustava utkana u Zakon o Visokom savetu tužilaštva jeste komeptencija Saveta da odlučuje o trajnom premeštaju glavnog javnog tužioca i javnog tužioca. Podsećanja radi, ovo je takođe bilo jedno od ovlašćenja Republičkog javnog tužioca. Otud, kao i kod postavljanja vršilaca funkcije, namera zakonodavca je išla za tim da se od monističkog načina odlučivanja ovo statusno pitanje tužilaca rešava pluralistički od strane Saveta kao kolektivnog organa. Poput napred navedenog pitanja postavljanja vršilaca funkcije i ovo pitanje je pred Savet otvorilo brojne izazove, naročito imajući u vidu kompoziciju Saveta, te konkurentnost ideja i različitost mišljenja članova Saveta. Tako je u dosadašnjem radu ovog saziva pozitivno odlučeno o tri zatražena trajna premeštaja, dok je zahtev podnelo još ukupno osam tužilaca o kojima još uvek nije odlučeno. Ako ćemo pravo, u mom dosadašnjem radu, složio sam se sa zauzetim stavom mnogih članova Saveta da trajni premeštaj ne može biti zamena za izbor. No, pošto je do sad bilo slučajeva da pojedini tužioci konkurišu za javna tužilaštva u kojima nisu imali centar svojih životnih aktivnosti, što je legitimno, nakon čega su se odmah obraćali Savetu zahtevajući trajni premeštaj, nedvojbeno se otvorila potreba da se predvide određeni kriterijumi kojima bi se rukovodio Savet pre nego što o tome donese odluku. Pa tako, osim zakonom propisane pismene saglasnosti i da javni tužilac može biti trajno premešten u drugo javno tužilaštvo istog stepena, drugi uslovi nisu propisani čl. 68 Zakona o javnom tužilaštvu. Shodno tome, na sednicama Saveta sam predlagao da se ustanove jasni kriterijumi i to da Savet izvrši uvid u sistematizaciju odnosnih tužilaštava, te uputi dopise rukovodiocima tih tužilaštava da daju svoje mišljenje u prilog realne potrebe za premeštajem, zatim da se izvrši provera u ličnom listu tužioca iz koga bi se utvrđivala činjenica njegovog kretanja u profesionalnoj karijeri i naposletku Savet bi trebalo da analizira lične i porodične prilike tužioca koji traži premeštaj, kao i eventualno uvaži njegovo zdravstveno stanje ako je to istaknuto kao razlog zbog čega se traži premeštaj.
Stanovišta sam da je nedopustivo što nekolicina zahteva za premeštaj čeka na odluku Saveta duže vremena, pri čemu o jednom od njih nije odlučeno već više od godinu i po dana. Opštepoznato je da se nisam libio da taj stav iznesem i javno na sednicama Saveta, stoga ću istrajavati u zalaganju za rešavanjem statusa svih tražilaca trajnog premeštaja. Uistinu, radi se o ljudskim životima i sudbinama, otud Savet nema pravo da to pitanje odlaže u nedogled, čineći neizvesnim nečije životne ishode. Zato je bolja odluka, nego neodluka koja stvara nesigurnost.
Najzad, vezano za karijerno napredovanje javnih tužilaca u delu Zakona o javnom tužilaštvu koji se odnosi na postupak izbora glavnog javnog tužioca i javnog tužioca, načinjen je važan iskorak ka objektivizaciji kriterijuma za unapređenje. Važno mi je da naglasim da je Savet donošenjem podzakonskog okvira u tom delu izuzetno doprineo razradi zakonskog teksta u cilju maksimiziranja što pravičnijih merila, na uštrb diskrecione ocene članova Saveta. To je postignuto donošenjem Pravilnika o kriterijumima i pokazateljima vrednovanja rada glavnog javnog tužioca i javnog tužioca, zatim Pravilnika o kriterijumima i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata i postupku za izbor glavnog javnog tužioca i javnog tužioca i predlaganje kandidata za izbor Vrhovnog javnog tužioca, Pravilnika o polaganju ispita za proveru stručnosti i osposobljenosti kandidata koji se prvi put bira ili predlaže za izbor na javnotužilačku funkciju, Pravilnika o načinu vođenja i obrascu ličnog lista nosioca javnotužilačke funkcije i osoblja zaposlenog u javnom tužilaštvu i Poslovnika o radu Komisije za vrednovanje rada glavnog javnog tužioca i javnog tužioca. Ovime je, zajedno sa ojačanom ulogom Kolegijuma javnog tužilaštva propisanim Zakonom o javnom tužilaštvu po kome javni tužioci daju mišljenje Visokom savetu tužilaštva o kandidatu za glavnog javnog tužioca i javnog tužioca u neposredno nižem javnom tužilaštvu, ali i u svom tužilaštvu, što je važna novina, omogućena ocena rada rukovodioca koji ponovo aplicira za neko šefovsko mesto. Time je javno tužilaštvo od monistički organizovanog organa, zajedno sa još nekim esencijalnim promenama u Ustavu i pratećim zakonima, postalo svojevrstan kolektivni organ sa određenim hijerahijskim ovlašćenjima starešina tužilaštava. Klatno je pomereno ka većem egalitarizmu u okviru javnotužilačke organizacije sa širim konsultativnim procesom. S tim u vezi, otvoren je prostor za demokratskiji postupak davanja mišljenja o svačijem radu, što u bitnom sužava prostor za arbitrarnost Saveta prilikom ocenjivanja kandidata, što u konačnom može uticati na odluku o izboru.
Ono za šta ću se posebno zalagati, a što je suština transparentnosti u radu Saveta, koja posledično dovodi do poverenja javnih tužilaca i građana u naš rad, jeste da se uvede obaveza komisije da prilikom predloga za izbor svakog kandidata (bilo da se radi o prvom izboru ili pak napredovanju u okviru javnotužilačke organizacije) pruži jasne i nedvosmislene razloge za svoju odluku. Do sada su se mogle u stručnoj javnosti čuti primedbe, često isticane i u žalbama neizabranih kandidata na odluke Saveta podnetim Ustavnom sudu, da komisija prilikom „izbora kandidata“ zapravo samo referiše njihove biografije, bez detaljnijeg objašnjenja zašto komisija predlaže konkretnog kandidata i koje su to njegove prednosti u odnosu na drugog kandidata. Onaj drugi kandidat, koga komisija ne spominje je ustvari kandidat kojim moramo da se bavimo i da mu damo do znanja zašto nije napredovao. U dosadašnjoj praksi takav kandidat ne zna zašto nije izabran, a to je sve ono protiv čega se moramo boriti, kako bi kolege stekle sigurnost u naše postupanje, u krajnjem i bezrezervno prihvatili i poštovali naše odluke.
Jačanje uloge Poverenika za samostalnost javnog tužilaštva
Još jedna od ključnih nadležnosti Saveta jeste da odlučuje o postojanju neprimerenog uticaja na rad nosilaca javnotužilačke funkcije i javnog tužilaštva i da odlučuje o merama za sprečavanje neprimerenog uticaja. Radi zaštite od neprimerenog uticaja na vršenje javnotužilačke funkcije Savet imenuje člana Saveta iz reda javnih tužilaca za postupanje u slučajevima neprimerenog uticaja na rad nosioca javnotužilačke funkcije i javnog tužilaštva. Savet je početkom 2024. godine radi bližeg uređivanja postupanja Saveta u vezi sa neprimerenim uticajem doneo Pravilnik koji je dodatno razradio čl. 6 Zakona o javnom tužilaštvu u kome je regulisana zabrana neprimerenog uticaja. Za razliku od prethodnog Zakona o javnom tužilaštvu koji je na rudimentarnom nivou definisao nedozvoljen uticaj na samostalnost u radu javnih tužilaca, novi zakon se detaljnije bavi neprimerenim uticajem na nosioce javnotužilačke funkcije u vršenju svoje funkcije. Pa je tako radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti javnog tužilaštva naročito zabranjen svaki oblik pretnje i prinude, te korišćenje javnog položaja, medija i javnog istupanja, kojima se utiče na postupanje javnog tužilaštva. Pored precizno definisanih oblika neprimerenog utucaja, pisac zakona je dodao i jednu ”kaučuk” odredbu koja zabranjuje i svaki drugi neprimereni uticaj na javno tužilaštvo, kao i pritisak na učesnika u postupku pred javnim tužilaštvom. Upravo sam u ovoj reguli video prostor da delam kao član Saveta, pošto zakon nije jasno uobličio postojanje unutrašnjeg neprimerenog uticaja, jer se u praksi u okviru hijerahije tužilaštva tokom mandata ovog saziva javljalo sve više slučajeva potencijalnog internog neprimerenog pritiska na javne tužioce. Najpre sam na sednicama kada smo raspravljali o konkretnim slučajevima koristio međunarodne standarde i presude Evropskog suda za ljudska prava, a naročito Colevi vs. Bulgaria, kao potkrepu mojih stavova u prilog mogućnosti postojanja unutrašnjeg neprimerenog uticaja na rad javnih tužilaca sa ciljem da ubedim i druge članove Saveta o tome, kao i da upoznam stručnu i širu javnost o mogućoj presiji na tužioce koja može doći iznutra. A potom sam prilikom rada Saveta na podzakonskom aktu uspeo da se u čl. 2 nedosmisleno normira unutrašnji neprimereni uticaj. Tako se pod unutrašnjim neprimerenim uticajem, kojima se unutar javnog tužilaštva ugrožava profesionalni integritet i samostalnost nosioca javnotužilačke funkcije podrazumeva svako korišćenje položaja i stvarnog ili pretpostavljenog uticaja u javnom tužilaštvu sa ciljem ograničavanja ili onemogućavanja samostalnog i nepristrasnog postupanja i donošenja odluka. Iako je u ovom i prethodnom sazivu Saveta diskutovano o slučajevima za koje je prema mom dubokom uverenju bilo dovoljno osnova da se može doneti odluka Saveta o postojanju unutrašnjeg neprimerenog uticaja, takva odluka i pored mojih argumenata nažalost nije doneta, jer moji stavovi nisu dobila podršku većine članova. Stoga će naredni sastav Saveta u svetlu eventualno novih slučajeva o tome morati da kreira praksu. Ovo je jako važno kako ta norma ne bi ostala ništa više do mrtvo slovo na papiru i kako bi se poslala poruka svima da nije moguće uticati na rad tužilaca u pojedinim predmetima, mimo ovlašćenja iz Zakona o javnom tužilaštvu koji omogućava hijerahijsku intervenciju.
Kao što vam je poznato, Savet je imenovao Poverenika i zamenika Poverenika iz reda javnih tužilaca izbornih članova Saveta. Nezadovoljan njihovim dotadašnjim radom na sednici na kojoj se odlučivalo o njihovom izboru nisam podržao njihov izbor. Prema izveštaju Saveta za period od 1. januar 2024. do 31. decembra 2024. godine, u radu Povernika je bilo ukupno 10 predmeta, što predstavlja smanjenje broja predmeta u radu u odnosu na prethodnu godinu kada je u radu bilo 33 predmeta. Gledište koje sam izneo na sednici Saveta, prilikom usvajanja izveštaja je išlo u pravcu toga da je do smanjenja broja predmeta došlo ne zbog prevelikog poverenja javnih tužilaca u rad Poverenika, nego što je odista generalno i specijalno preveniran neprimeren uticaj.
Kritički sam se odredio prema tome što je Poverenik izlazio u javnost samo sa saopštenjima objavljenim na internet stranici Saveta. Nije sporno što je u njima insistirao, pozivao i apelovao na medije i druge učesnike javne reči, komunikacije, da poštuju pravo na informisanost, slobodu izražavanja i političko delovanje, uvažavajući pravo na autentičnost i negujući kulturu dijaloga, te da se uzdrže od aktivnosti koje bi mogle biti ocenjene kao neprimereni uticaji na javno tužilaštvo. Po mom sudu je sporan način komunikacije, pogotovo što Pravilnik o postupanju Saveta u vezi sa neprimerenim uticajem na rad nosilaca javnotužilačke funkcije i javno tužilaštvo, te Komunikaciona strategija javnotužilačke organizacije, pa i još uvek neusvojena Komunikaciona strategija Saveta predviđa i druge oblike opštenja Poverenika sa javnošću. To je pored saopštenja i mogućnost sazivanja konferencija za medije. Mišljenja sam da bi u eri društvenih mreža, budući Poverenik za samostalnost i Savet, trebalo eventualno da razmotre mogućnost otvaranja naloga na nekoj društvenoj mreži. Najnovije istraživanje Svetske banke o tome kako se informišu građani i privreda o pravosuđu, govori u prilog toga da se oni pored tradicionalnih medija sve više informišu koristeći socijalne mreže. Blagovremena komunikacija je od vitalnog značaja za rad Saveta, ali i cele javnotužilačke organizacije, budući da živimo u eri postistine, u kome pre dominira sentiment nad činjenicama, a naročito kada činjenice javnosti serviraju pojedini mediji na osnovu dezinformacija.
Rezultat dosadašnjeg rada Saveta kada je u pitanju donošenje odluka o neprimerenom uticaju jeste tek jedna održana vanredna sednica na kojoj je utvrđeno postojanje spoljašnjeg nedozvoljenog uticaja u šest predmeta. Kada se taj podatak dovede u vezu sa aktuelnim ambijentom u društvu, to sigurno ne odslikava i preku potrebu za učinkovitošću Saveta u slučajevima zaštite tužilačke samostalnosti. Dodao bih još i to da su nosioci javnotužilčke funkcije dužni da odbiju radnju koja predstavlja neprimeren uticaj na samostalnost u radu javnog tužilaštva, kao i da ga prijave Visokom savetu tužilaštva. Time je još više apostrofirana uloga Saveta koji treba i na delu da pokaže kako je istinski garant personalne i institucionalne samostalnosti javnog tužilaštva. Zbog toga je od esencijalne važnosti da u narednom sazivu Saveta izaberemo naše reprezente od najvećeg poverenja i integriteta. Budućeg Poverenika će s obzirom na atmosferu u društvu čekati ozbiljni izazovi.
Jačanje profesionalizma i odgovornosti u radu uz pravedan disciplinski postupak
U odnosu na raniji Zakon o javnom tužilaštvu, izvršenim zakonskim i podzakonskim izmenama značajno je popravljen normativni okvir disciplinskog postupka i samim tim stvorena je dobra osnova da se budući postupci sprovode pravilno. Posebno je važno što su novelirnim odredbama Zakona o javnom tužilaštvu otklonjene i ranije postojeće protivurečnosti i nejasnoće u samim zakonskim odredbama. Napomenuo bih da sam se u javnim raspravama oko teksta nacrta zakona, a potom i na sednicama Saveta kada je usvajan Pravilnik o disciplinskim organima Visokog saveta tužilaštva i disciplinskom postupku zalagao za što preciznije kriterijume i merila koji važe za svakoga bez izuzetka. Pa tako, postupci koji su u prethodnom periodu pokretani zbog disciplinskog prekršaja neizrađivanja javnotužilačke odluke u propisanom roku, odnosno zbog ”neažurnosti”, zakonskim sužavanjem zone kažnjivosti tog disciplinskog propusta dodavanjem odredbe ”neopravdano” neizrađivanje javnotužilačke odluke u propisanom roku, učinjen je važan pomak u pravcu zaštite učesnika u postupku od potencijalnog proizvoljnog tumačenja tog disciplinskog prekršaja od strane disciplinskih organa Saveta.
Podsećanja radi, ovo je jedna od stavki u programu koju sam kandidovao na prethodnim izborima za Veće i važno mi je da potcrtam napredak u pozitivno pravnom okviru koji se posle reflektovao na postupanje u disciplinskim postupcima. Šta više, ubacivanjem u zakonski tekst odrednice ”neopravdano” uvažena je tužilačka svakodnevica. A to je hroničan nedostatak pripravnika i saradnika, kao i drugog javnotužilačkog osoblja zbog nepopunjenih sistematizacija, što dovodi do realnog otežanja tužilaca da postignu očekivanu ažurnost u radu. Ovaj argument, ali i još neki drugi bili su ratio legis zakonodavca, a na čemu su posebno insistirali članovi radne grupe ispred Udruženja tužilaca Srbije da se u zakon ubace reči ”neopravdano” i ”neosnovano” ispred drugih propisanih disciplinskih prekršaja.
Takođe, navedenim Pravilnikom, propisani disciplinski prekršaji identični su onima koji su propisani Zakonom o javnom tužilaštvu („Službeni glasnik RS”, broj 10/23), tako da su otklonjene ranije dileme u primeni, kao i druge ranije uočene nesaglasnosti Pravilnika sa Zakonom. Značajna izmena odnosi se i na primenu propisa odnosno shodnu primenu odredbi zakona koji uređuje opšti upravni postupak, umesto kao ranije odredbi Zakonika o krivičnom postupku.
Naposletku, važna novina jeste propisavanje novog disciplinskog propusta koji se odnosi na glavne javne tužioce i to korišćenje hijerarhijskih ovlašćenja na način suprotan zakonu. Ta regula služi da pored drugih zakonom predviđenih mehanizama (prigovora na hijerarhijske intervencije nadređenih tužilaca i prigovora na godišnji raspored poslova) dodatno zaštiti javne tužioce od eventualnog šikanoznog postupanja šefova tužilaštva. Da ovo nije ostalo mrtvo slovo na papiru svedoče statistički podaci Saveta za period od 1. januara do 31. decembra 2024. godine u kome su podnete 2 disciplinske prijave od strane javnih tužilaca protiv rukovodioca tužilaštva. Prema tome, ova odredba i njena efektivna primena od strane pojedinih tužilaca predstavlja putokaz ka jačanju samostalnosti tužilaca i njihovoj daljoj unutrašnjoj emancipaciji. To je sve vreme bila i ostaće moja misija ukoliko ponovo dobijem vaš glas na predstojećim izborima.
Da zaključim. Program koji je pred vama, rezultat je onoga za šta sam se zalagao tokom svog mandata. Neke od postavki sam uspeo da implementiram i njih ću braniti u budućnosti, dok sam neke zamisli započeo i želim da ih, ako budem ponovo zavrednovao vaše poverenje, završim. Verujem da će ovaj saziv Saveta biti zapamćen po tome što smo uveli kameru na sednicama i dobili istaknute pravnike. Time smo otvorili vrata transparentnosti u našem radu, a moja vizija i želja je da je iskoristim kako bi Tužilaštvo bilo bolje, efikasnije i nezavisnije. Ohrabriću svakog tužioca da nam se obrati kako bismo javno razgovarali o problemima i zabrinutostima sa kojima se suočavamo. Na taj način, ljudi će imati više poverenja u nas i naš rad.
Kandidat za izbornog člana Visokog saveta
tužilaštva iz reda javnih tužilaca
Predrag Milovanović
Javni tužilac u Drugom osnovnom
javnom tužilaštvu u Beogradu
