Javni tužilac Vrhovnog javnog tužilaštva Goran Ilić izjavio je večeras za Insajder da slučaj intervencije policije na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu pokazuje problem zarobljenih institucija u Srbiji. On ističe da bi Služba unutrašnje kontrole, zaštitnik građana i tužilaštvo morali da ispitaju da li je došlo do prekoračenja policijskih ovlašćenja, ali da nedostatak nezavisnosti i nepristrasnosti institucija sprečava efikasnu kontrolu rada policije.
Ministarstvo unutrašnjih poslova navelo je u saopštenju da su policajci sinoć u Novom Sadu reagovali jer je okupljena grupa ljudi imala nameru da nasilno uđe u prostorije Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja (DIF). Svedoci, s druge strane, tvrde da takve namere jednostavno nije bilo, da niko nije pokušao da uđe nasilno u zgradu.
“Ova priča je u suštini priča o zarobljenoj državi i o državi u kojoj ne postoje nezavisne, odnosno samostalne institucije. Da Služba unutrašnje kontrole unutar policije funkcioniše na način na koji bi trebalo da funkcioniše, ona bi ovaj slučaj morala da ispita svestrano, da utvrdi da li je primena policijskih ovlašćenja bila opravdana i da o tome u jednom izveštaju obavesti javnost”, kaže Ilić.
Dodaje da Služba može da postupa po sopstvenoj inicijativi, na osnovu prijava građana ili na osnovu bilo kakve dojave ili saznanja o tome da je došlo do prekoračenja policijskih ovlašćenja, ali i da Služba unutrašnje kontrole nije jedini način kontrole rada policije.
“Postoji i spoljašnja kontrola koja se odvija kroz odgovarajući odbor Narodne skupštine – Odbor za bezbednost, koji bi takođe trebalo da kontroliše zakonitost postupanja policije. Takođe, imate nezavisne institucije, pre svega zaštitnika građana. I Javno tužilaštvo spada u te eksterne organe, organe eksternog nadzora, ali u situaciji kada postoji sumnja da je izvršeno neko krivično delo, a u ovom slučaju bi moglo da se radi o krivičnom delu iz člana 137 zlostavljanje i mučenje”, ističe Ilić.
Kako kaže, kao akter ovakvih događaja Tužilaštvo se javlja u dve situacije – ako je u pitanju krivično delo koje su izvršili policajci prilikom preduzimanja neke službene radnje ili ako je potrebno da da nalog službi za unutrašnju kontrolu da ispita neki slučaj.
“U svakoj situaciji nekakav državni organ mora da donese odluku o nekom spornom pitanju. Ne može javnost da rešava pitanje da li je bilo primene sile, javnost može da izrazi sumnju, odnosno da kaže, da je postojala neodgovarajuća upotreba policijskih ovlašćenja, ali odluku o tome mogu da donose samo nadležni organi. Iz toga, u stvari, proizilazi onaj drugi problem o kojem sam već govorio, a to je da mi imamo problem sa odsustvom nezavisnosti i nepristrasnosti institucija”, navodi Ilić.
Ističe kako su odredbe koje govore o primeni policijskih ovlašćenja u priličnoj meri rastegljive.
“Na primer, ukoliko policija izda nalog nekom skupu koji je protivpravan, da se raziđe, i oni ne postupe po tom nalogu, policija u tom slučaju može da primeni druga teža policijska ovlašćenja, fizičku silu ili recimo službenu palicu. Prema tome, ta ovlašćenja i te odredbe koje propisuju način primene policijskih ovlašćenja u priličnoj meri su rastegljive. Međutim, ono što je bitno, postoji načelo iz člana 68 Zakona o policiji, a to je takozvana srazmernost u primeni sile. Vi ne smete da primenite policijska ovlašćenja, ako će šteta koju proizvedu biti veća od štete koja bi nastupila da nije bilo policijskih ovlašćenja. Tako da, kada se radi o slučajevima kada vidimo da policija primenjuje silu, ona bi u svakom slučaju morala da obrazloži zbog čega je ta sila bila manja šteta po građane od situacije da je nisu primenili”, navodi on.
Na pitanje da li su uvrede, dovoljan povod da se po zakonu naredi upotreba sile odgovara potvrdno, ali, kaže, samo pod određenim uslovima.
“Ukoliko iz tih uvreda konkretan policijski službenik može da pretpostavi da će nastupiti narušavanje javnog reda i mira ili primena nasilja. Postoji posebno krivično delo u našem Krivičnom zakonu čiji naziv je Napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti i to krivično delo se vrši kada se neko napadne službeno lice ili mu se preti. A posebno teži oblik tog krivičnog dela, za koje je zaprećena prilično stroga kazna, jeste ukoliko se to vrši prema službenom licu koji vrši poslove javne bezbednosti”, ističe Ilić.
Dodaje kako nema policije na svetu koja se ne suočava sa problemom da li je primena policijskih ovlašćenja bila srazmerna.
“I nije problem u tome. I nema policije za koju ne možete da tvrdite da nije prekoračila službena ovlašćenja, odnosno da je to načelo povređeno na štetu građana. Međutim, problem je što oni koji treba da kontrolišu to postupanje nereaguju, odnosno, što institucije po čijim nadzorom treba da bude postupanje policije nisu nezavisne, tj. samostalne. Na prvom mestu i tu je Služba unutrašnje kontrole. Tu je zaštitnik građana. Tu je i u nekim situacijama, naravno, Javno tužilaštvo”, kaže tužilac Ilić.
Nedavno je troje studenata javno tužilo pripadnike Jedinice za zaštitu određenih objekata i ličnosti (JZO) da su ih bez povoda priveli u garažu Vlade Srbije, da su im preteli metkom u glavu, da su ih tukli, da su im lomili telefone. Studentkinja Nikolina Sinđelić izašla je u javnost i čak optužila komandanta te jedinice Marka Krička da joj je pretio silovanjem. Tužilaštvo u ovom slučaju nije reagovalo na javne optužbe, već su studenti morali da podnesu krivičnu prijavu.
Postavlja se pitanje – da li je Tužilaštvo moralo samo da reaguje.
“U ranijem Zakoniku o krivičnom postupku postojala je eksplicitna odredba po kojoj javni tužilac mora da reaguje kada do njega dođe saznanje, odnosno dojava, da je izvršeno krivično delo. Sada ta norma nije tako nedvosmislena, ali strogo uzev, Tužilaštvo treba i mora da reaguje kada do njega dođe saznanje da je izvršeno krivično delo. Naravno, to saznanje mora da bude kredibilno i ozbiljno. Ne može Tužilaštvo da reaguje na svaku dojavu, svaki glas ili famu da je izvršeno krivično delo. Ja mislim da nije tu poenta da li je Tužilaštvo reagovalo ili su studenti podneli krivičnu prijavu. Suština je kakav će biti ishod postupka”, ističe Ilić.
Na pitanja da li će se na kraju utvrditi da li je ili nije bilo zloupotrebe policijskih ovlašćenja te da li bi bio drugačiji signal i da li bismo mogli da očekujemo ishod da je Tužilaštvo reagovalo, odgovara da to ne bi ništa bitno promenilo.
“Odluka Tužilaštva se zasniva na dokazima – da li imate kredibilne dokaze. To da li je prva radnja tužilaštva rezultat krivične prijave studenta ili je tužilaštvo po sopstvenoj inicijativi pokrenulo tu priču, nije od ključnog značaja. Od ključnog značaja je da li imate dokaze, a još važnije, ukoliko imate dokaze, da li ste spremni da krenete u postupak. Ono što je moje iskustvo je da, zbog odsustva samostalnosti, tužilaštvo najčešće nije spremno da u tim visoko profilisanim politički osetljivim predmetima postupa na pravičan, efikasan i ispravan način”, navodi Ilić.
Dugo je bila nedodirljiva Jedinica za specijalne operacije, čiji su pripadnici i pravosnažno osuđeni za ubistvo premijera Zorana Đinđića, kao i druga politička ubistva krajem 90-ih godina.
Na pitanje da li je preteran strah od toga da bi sadašnja JZO mogla da se pretvori na ovaj način u nekadašnju JSO, čijim su pripadnicima policijska značka i oružje omogućile praktičnu nedodirljivost, odgovara da smatra da jeste.
“JSO je bila jedinica koja je izašla iz rata. Ona je imala veliko borbeno, odnosno ratno iskustvo, mnogo borbi, a i zločine iza sebe. Jedinica za zaštitu određenih ličnosti nije takvog formata, niti je njena uloga takva. Ali u svakom slučaju, ako postoji ikakva zakonom utemeljena sumnja da su ti ljudi zloupotrebili policijska ovlašćenja, protiv njih treba pokrenuti postupak za krivično delo zlostavljanja”, kaže Ilić.
Na konstataciju da nemamo biografiju komandanta i ne znamo da li je uošte prošao bezbednosne provere, kaže da na to pitanje ni on nema odgovor.
“Ali, u osnovi, vaše pitanje se nije odnosilo na to da li Kričak ima biografiju koja odgovara poziciji na kojoj se nalazi, nego da li možemo da napravimo paralelu između te dve jedinice. Moje mišljenje je ne, pre svega zato što je JSO jedinica koja je imala ratno iskustvo, brojne borbe, pa i ratne zločine iza sebe i zaista je svako poređenje po meni vrlo upitno. A pitanje je ko su ljudi u ovoj jedinici. Ali to što je pitanje ne znači da možemo da napravimo poređenje, da kažemo da su vrlo slični jedinici za specijalne operacije”, dodaje on.
Kako kaže, ima utisak da zaista postoje privilegovani i zaštićeni pojedinci u našem sistemu.
“Ja sam o tome mnogo puta govorio i to je van svake sumnje. Prosto, kao da zakon nije jednak za sve i kao da se zakon na neke primenjuje, a na neke druge ne. I to je suštinski problem i mislim da je na tom ispitu vladavina prava u Srbiji pala. Ako me pitate šta mislim o brojnim krivičnim postupcima koji su u poslednje vreme pokrenuta, pre svega moram da kažem da se tu Tužilaštvo suočava sa jednim velikim izazovom, a to je da je izloženo baražnoj vatri. Govorim o tužilaštvu za organizovani kriminal, i radi se o baražnoj vatri provladinih tabloida. I to zaista nije prirodno i zaista može da utiče na rad i postupanja Javnog tužilaštva. S druge strane, recimo kada je u pitanju ovaj poslednji predmet (pad nadstrešnice), veliko je pitanje da li će uspeti da dokaže, u situaciji kada Vlada naloži pojedincu da zaključi nekakav ugovor, da li je odgovoran taj pojedinac ili je odgovornost mnogo šira”, kaže Ilić.
Dodaje da ima mnogo nepoznanica, te da bi trebalo da, u jednoj normalnoj društvenoj atmosferi, sačekamo ishod tih postupaka,
“Postoje brojni izazovi za Tužilaštvo – jedni se tiču tih neprestanih pritisaka sa kojima se suočava Tužilaštvo za organizovani kriminal kroz brojne objave provladinih tabloida ili nekih kreiranih kampanja putem društvenih mreža. A s druge strane, moram da kažem da naša sudska praksa ne poznaje slučaj da je neko odgovarao zato što je sprovodio odluku Vlade. Tako da je to jedan veliki izazov”, zaključuje u razgovoru za Insajder javni tužilac Vrhovnog javnog tužilaštva Goran Ilić.