Imajući u vidu breme prošlosti i nasleđenog mentaliteta, izgradnja boljeg pravosuđa po meri liberalne demokratije biće golem put. Na tom putu ka kredibilnijim institucijama najhrabriji treba da budu upravo oni koji plediraju da im građani veruju, s tim što nikako ne treba da smetnemo sa uma da je proces izgradnje respektabilnih ustanova dvosmerna ulica u kojoj podjednako mora da učestvuje i srpsko društvo menjajući svoju predstavu o pravosuđu.
Pre izvesnog vremena pozvao me je jedan moj stari prijatelj i upitao da li mu mogu nekako pomoći u rešavanju pravnog problema. On je, naravno, znao čime se bavim, pa je računao sa tim da mu sigurno mogu iznaći rešenje. Pa ipak, kako je odmicao naš razgovor, shvatio sam da mu zapravo ne mogu mnogo pomoći budući da se radilo o parničnom problemu, diskretno sam mu ukazao da se mora obratiti nekom advokatu koji se bavi građanskim pravom, ali je on i dalje insistirao. Ne shvatajući do kraja o čemu se radi, nastavili smo poduži razgovor u kome sam mu objašnjavao pojedine pravne institute, odnosno neka opšta mesta parničnog postupka da bi se on na kraju našeg razgovara ljutnuo na mene izgovorivši kako ga je sve to zamorilo, nakon čega je uzdahnuo i rekao: “Ma pusti sve to, je l’ ti poznaješ nekoga u tom sudu?”
Ostao sam zatečen pitanjem iako to nije bilo prvi put da sam prijateljima pokušavao da objasnim i približim procedure, na šta bi me oni prekidali tražeći neku drugu vrstu pomoći koju nisam mogao da im pružim. Ujedno sam kroz razgovore sa drugim kolegama uvideo da su se i oni podjednako suočavali sa traženjem takve vrste pomoći. Sve me je to onomad i sada navelo na razmišljanje da li moji sugrađani uopšte razumeju ulogu pravosuđa u jednom društvu i nas koji radimo u njemu, bilo da smo sudije ili javni tužioci. Zbog čega dobar deo građana naše zemlje doživljava pravosuđe kroz uvreženi narativ da se sporovi mogu rešiti preko “veze” i da je dovoljno da nekoga tamo poznaješ kako bi se rešio neki slučaj. Gledišta sam da je to još jedna od mnogobrojnih zabluda od kojih pati deo našeg naroda, s obzirom na ukorenjenu tradiciju da se kod lekara i sudije ne ide bez darova.
Stoga sam se zapitao da li nam je potrebno takvo ili drugačije pravosuđe. Da li ono treba da bude ogledalo srpskog društva i mentaliteta, odnosno da se zrca u drugim ljudima ili pak u Ustavu i zakonima? Zašto nosioce pravosudnih funkcija deo građana doživljava kao “činovnike srednjeg državnog ranga”, a ne zaštitare svojih prava od svake vlasti?
MATRICE POSLUŠNOSTI I ODANOSTI GOSPODARIMA
Da bismo mogli odgovoriti na ova pitanja, moramo malo posegnuti u prošlost koja će nas naterati na razmišljanje i preispitivanje da li je uopšte moguće izaći iz zaostavštine sistema jedinstva vlasti baštinjenom u socijalističkom društvu. Pritom, slomom socijalističkih institucija nije nestao dugo gajen način razmišljanja prema kome je sudska vlast izvirala iz autoriteta izvršne vlasti, iako se sudilo “u ime naroda” koji je tada slovio za jedinog suvernog nosioca vlasti. Pa opet, nepošteno je ovaj fenomen pripisivati samo režimu ustanovljenom u razdoblju komunističke vlasti, jer problem nije nastao tada, već se taj sistem nepodeljene vlasti savršeno uklopio u već duboko usađene kulturne obrasce ponašanja stanovnika ovog podneblja. Naime, negovanje matrice poslušnosti i odanosti gospodarima proteže se sve do vizantijskog i otomanskog razdoblja.
Otud, bez obzira na to što se naš narod s vremenom oslobodio od spoljašnjeg zavojevača, nije uspeo da se do kraja izbori sa unutrašnjim “neprijateljima” slobode iako je osvojene slobode pretočio u svoje ustave krojene u razdoblju od 1835. godine do 2006. godine, pokušavajući da u njima ograniči moć sopstvenih sizerena, odnosno izvršne vlasti. Tako nas je minula ustavna reforma iz oblasti pravosuđa ponovo podsetila na trodelnu podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, čiji se odnos zasniva na međusobnom proveravanju i ravnoteži, uz izričito navođenje kako je sudska vlast nezavisna.
Ipak, srpsko tlo je takvo da posejano seme pravne države i vladavine prava sporije niče, te u stvarnosti gledamo kako pravna i politička kultura kaskaju za zakonodavcem. Radeći u javnotužilačkoj službi više od petnaest godina, shvatio sam da se narav čoveka najsporije menja i da je put od pisanja do primene prava mnogo duži i trnovitiji nego što sam mogao i da pretpostavim. Zbog toga me i ne čudi priča s početka teksta, jer se tako formatirana svest teško menja i ona je proces u kome svako treba da počne od sebe, pri čemu impuls novom načinu razmišljanja nesporno treba da pruži politička i pravna elita ovog društva, pre svega kroz svoje ponašanje u privatnoj i javnoj sferi života.
Međutim, svedoci smo vremena u kome pojedini politički i društveni činioci nezadovoljni odlukama nekih sudija i javnih tužilaca, komentarišući njihov profesionalni rad više napadaju njihove ličnosti nego donete odluke. Suprotno tome, funkcionalna podela vlasti počiva na međusobnom poštovanju aktera koji vlast vrše u ime građana, ali kako građani na izborima ne kažnjavaju političare za atake na sudsku vlast, to vidimo da izostaje odgovornost za javno izgovorenu reč.
Štaviše, političari su zauzimanjem velikog dela medijskog prostora uspeli da kreiraju mišljenje o nosiocima pravosudnih funkcija kao korumpiranim činovnicima. U prilog tome govori i skorašnje istraživanje javnog mnjenja Evropske komisije (Eurobarometar), sprovedeno u martu i aprilu 2026, iz kojeg proizilazi da je poverenje građana Srbije u pravosuđe palo za oko sedam odsto u odnosu na prethodni izveštaj iz oktobra/novembra 2025. Ovaj, kao i izveštaji OEBS-a, konstatuju rast percepcije političkog uticaja na sudove i tužilaštvo, nezadovoljstvo efikasnošću sudskih postupaka i nizak nivo uverenja da su svi jednaki pred zakonom. Ujedno su prethodnih godina istraživanja pokazala da manje od polovine građana ima poverenje u sudstvo, te da su glavni problemi sa kojima se suočavaju građani sporost postupaka, korupcija i neujednačena praksa sudova.
No, šta mogu sudije i javni tužioci da urade po pitanju promene te naopako ukotvljene svesti i utiska građana o pravosuđu?
PREUMLJAVANJE KAO ZAVET ZA BUDUĆNOST
Jasno je da i oni treba svojim delovanjem da doprinesu promeni duboko prisutnog uverenja o “nesposobnom i korumpiranom” pravosuđu. U vezi sa tim treba istaći jedno ohrabrujuće istraživanje koje je prošle godine sprovela Svetska banka, a u kome je uočeno da građani koji su imali nekakvih dodira sa pravosudnim organima imaju mnogo bolje mišljenje o radu pravosuđa nego što to pokazuju napred sprovedene sondaže u anketama koje se više baziraju na percepciji. To je zbog toga što iz ličnog iskustva znam koliko je većina mojih kolega izuzetno posvećena poslu i da je najveći broj njih istinski privržen temeljenim vrednostima na kojima počiva pravna država. Zato mislim da su se ljudi koji su imali blizak susret sa tužilaštvima i sudovima mogli uveriti da u tim sistemima postoje vredni profesionalci posvećeni očuvanju i primeni Ustava i zakona.
Suprotno tome, percepcija šire javnosti ostaje na nezavidnom nivou zbog toga što mnogi od njih nisu spremni da o svom poslu govore u javnosti držeći se stava da oni kazuju o svom radu kroz svoje optužnice i presude. Međutim, u eri masovnih medija koji stvaraju digitalnu buku i kada je pripovedanje o činjenicama mnogo važnije od samih činjenica, taj pristup je prevaziđen jer televizična srpska nacija želi da vidi i čuje tužioce i sudije, posebno u uznemirujućim slučajevima sa visokom pozornosti javnosti. Tada se sa njom ne može opštiti saopštenjima, već se mora izaći u susret duhu znatiželjnog informacionog društva i ponuditi mu glas i stas onoga koji postupa u konkretnom slučaju. Na taj način bi se umirila uzavrelost, a najvažnije od svega je što bi građani tako dobili najkredibilnije informacije.
Samim tim, potrebno nam je proaktivnije i transparentnije pravosuđe koje ide u susret događajima, predviđajući kakva bi mogla biti reakcija javnosti. Najgora opcija je ćutanje, jer se time stvara utisak da pravosuđe nešto krije od svojih građana. Stoga, za vraćanje poverenja javnosti u pravosudni sistem prvi korak moraju da naprave oni koji taj sistem tvore. Stanovišta sam da je u tom pravcu podosta urađeno, a pogotovo u poslednje vreme usled učestalih nasrtaja najviših političko-društvenih delatnika na pravosuđe. Naime, sve više ima individualnih istupa sudija i javnih tužilaca u javnom diskursu, potom su tu njihova tradicionalna udruženja, kao i novi modaliteti organizovanja na društvenim mrežama. Skupa su to različiti vidovi ukazivanja na probleme pravne države čiji su piloni podela vlasti, nezavisnost sudske, vladavina prava i slobodni mediji.
Da zaključim. Imajući u vidu breme prošlosti i nasleđenog mentaliteta, izgradnja boljeg pravosuđa po meri liberalne demokratije biće golem put. Na tom putu ka kredibilnijim institucijama najhrabriji treba da budu upravo oni koji plediraju da im građani veruju, s tim što nikako ne treba da smetnemo sa uma da je proces izgradnje respektabilnih ustanova dvosmerna ulica u kojoj podjednako mora da učestvuje i srpsko društvo menjajući svoju predstavu o pravosuđu. Posebno je važna promena svesti o javnim tužiocima i sudijama kao samostalnim birokratama, budući da je njihova nezavisnost ustanovljena radi građana, jer su oni njihov štit prema potencijalnoj bahatosti bilo koje vlasti. Ova vrsta preumljavanja je zavet za budućnost i magistralni put ka istinski samostalnom javnom tužilaštvu i nezavisnom sudstvu. Dakle, za kvalitetniju treću granu vlasti potrebno je formiranje saveza građana i njihovog pravosuđa.
Autor je član Upravnog odbora Udruženja tužilaca Srbije i izborni član Visokog saveta tužilaštva iz reda javnih tužilaca