Kao vitalni zaštitni objekat, životna sredina direktno utiče na naš svakodnevni život – od zdravlja ljudi do stanja celokupnog ekosistema. Sazrela svest o njenoj ugroženosti pokrenula je intenzivnu primenu pravnih i tehnoloških mehanizama zaštite. U tom procesu, učešće javnosti pokazalo se ključnim faktorom, budući da zaštita životne sredine, kao segment koji utiče na sva živa bića, po svojoj prirodi predstavlja javni interes.
Pravo na zdravu životnu sredinu i učešće javnosti u njenoj zaštiti u Republici Srbiji definisano je najvišim pravnim aktima. Član 74. Ustava Republike Srbije garantuje pravo svakog na zdravu životnu sredinu i blagovremeno obaveštavanje o njenom stanju. Ovo se nadovezuje na opšte ustavno pravo na aktivno informisanje o pitanjima od javnog značaja (čl. 51), čime je nosiocima javnih vlasti utvrđena obaveza omogućavanja pristupa ekološkim informacijama.
Ustav RS definiše javno tužilaštvo (čl. 155, st. 1) kao jedinstven i samostalan državni organ, koji, osim gonjenja učinilaca krivičnih i drugih kažnjivih dela, vrši i druge nadležnosti kojima se štiti javni interes određen zakonom. Ova uloga je od posebnog značaja u zaštiti životne sredine, koja predstavlja veoma važan javni interes. Zaštitni objekat kod krivičnih dela protiv životne sredine (Glava 24 Krivičnog zakonika) u potpunosti zavisi od delovanja javnog tužioca, imajući u vidu da se krivično gonjenje za sva ova dela preduzima isključivo po službenoj dužnosti.
Postavlja se pitanje koliko javnost prepoznaje ulogu javnog tužioca u krivičnopravnoj zaštiti životne sredine i koliko sama javnost uzima učešća u pravnoj zaštiti iste.
Životna sredina se štiti kroz upravni, građanskopravni i krivičnopravni postupak. Normativno je najšire učešće javnosti regulisano kroz upravni postupak. Zakon o zaštiti životne sredine uvodi pojam zainteresovane javnosti (čl. 3, st. 1, t. 28) i propisuje obavezu državnih organa da redovno, blagovremeno i objektivno obaveštavaju o stanju životne sredine.
Zakon razlikuje dve ključne kategorije ekoloških informacija od javnog značaja:
- Informacije o stanju činilaca životne sredine.
- Informacije o ugrožavanju ili zaštiti životne sredine u slučaju iznenadne opasnosti (prouzrokovane ljudskom aktivnošću ili prirodnim pojavama), uključujući podatke o emisijama u životnu sredinu.
Istovremeno, Zakon propisuje dužnost državnih organa, organa autonomne pokrajine, jedinica lokalne samouprave i ovlašćenih organizacija da javnost redovno, blagovremeno, potpuno i objektivno obaveštavaju o stanju životne sredine, rezultatima monitoringa (nivo zagađujućih materija i emisija), kao i o merama upozorenja i razvoju zagađenja koje može predstavljati opasnost po život i zdravlje ljudi.
Drugi zakon koji omogućava javnosti da dobije informacije od značaja za stanje životne sredine je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Ovaj zakon je značajan jer reguliše način kako tražilac informacije od javnog značaja, a posebno ekološke informacije može doći do iste, kao i način na koji to organ javne vlasti čini.
Najčešći oblik kroz koji javnost učestvuje u zaštiti životne sredine je kroz nevladine organizacije i udruženja građana. Iako gotovo svaka država ima normativni okvir za zaštitu životne sredine, činjenica je da su tokom kasnog XX veka u svetu,a u Srbiji u poslednjih 30-ak godine upravo građani, kao i civilni sektor najviše doprineli podizanju svesti o potrebi zaštite životne sredine. Zbog toga je oslanjanje na civilni sektor u borbi za zaštitu životne sredine od velike važnosti, ali i na globalnom nivou pa i kod nas taj korak čini se nije lako uspotaviti.
Iako su građani svesni ekoloških problema, čini se da je uvid javnosti u način borbe državnih organa, posebno pravosuđa, nedovoljan.
Istraživanje CeSID-a i UNDP-a iz decembra 2022. godine pokazalo je da postoji značajan jaz u razumevanju i poverenju između građana i institucija koje rade na pitanjima životne sredine. U pogledu procene rada države, najveći procenat ispitanika (38%) smatra da država radi, ali malo. Kao prioritetne mere, građani su u najvećoj meri naveli veće kažnjavanje preduzeća i kompanija (27%) i prevenciju (13%).
Istraživanje je zaključilo da, uprkos opštoj svesti o tome da su klimatske promene realnost i posledica ljudskog delovanja, većina građana Srbije životnu sredinu stavlja ispred ekonomije. Međutim, primećen je jaz između stavova i navika ispitanika. Iako građani prepoznaju neophodne korake za bolju zaštitu, nisu spremni lično da izdvoje više novca za te potrebe.
Ključni nalaz tiče se značajnog jaza u razumevanju i poverenju između građana i institucija zaduženih za ekološka pitanja.
U pogledu procene rada države na prevenciji ekoloških problema, dominira umereni skepticizam:
- 38% ispitanika smatra da država radi, ali malo.
- 24% smatra da država ne radi ništa.
- 23% je mišljenja da radi osrednje.
Zbirno, velika većina (85%) građana smatra da država radi malo, osrednje ili nimalo na prevenciji ekoloških problema, dok samo mali procenat (9%) veruje da radi mnogo ili veoma mnogo.
Ovakvi rezultati opravdano ukazuju na to da javnost i građani znaju malo ili gotovo ništa o postupanju tužilaštava u zaštiti životne sredine. Primeri dobre prakse se uglavnom svode na stručnu literaturu i skupove. U javnosti se stvara slika da pravosuđe i s njim povezani subjekti (policija, inspekcije) ne rade dovoljno, jer građani nisu obavešteni o broju procesuiranih slučajeva, sankcijama za pravna i fizička lica, niti o zabranama rada, osim u retkim medijski ispraćenim slučajevima. Ovo stvara nepoverenje u institucije sistema.
Preporuke za povećanje vidljivosti
Da bi se prevazišao ovaj jaz i podiglo poverenje, ključna je aktivnija i transparentnija saradnja sa medijima. Rad Javnog tužilaštva trenutno nije dovoljno vidljiv, budući da saopštenja za javnost objavljena na zvaničnim veb sajtovima retko stižu do šire javnosti.
Povećanje vidljivosti moglo bi se postići kroz:
- Aktivno informisanje: Organizovanje konferencija za štampu ili javno pojavljivanje tužilaca radi pružanja pravovremenih informacija o kršenjima ekoloških zakona, toku postupaka i konačnim odlukama suda.
- Edukaciju javnosti: Angažovanje resursa za obaveštavanje građana o njihovim pravima i ovlašćenjima (kao zainteresovane javnosti), te o načinima na koje mogu doprineti prikupljanju dokaza i pomaganju u vođenju postupaka.
Samo aktivnom transparentnošću, Javni tužilac, kao nosilac gonjenja po službenoj dužnosti, može izgraditi neophodno poverenje i potvrditi svoju ključnu ulogu u zaštiti javnog interesa u oblasti životne sredine.
Tekst je nastao u okviru projekta Ozelenjavanje pravde – pravna zaštita životne sredine
Pišu: Livija Panić Miletić – Glavni javni tužilac u OJT u Subotici i Jelena Samuilov – Javni tužilac u OJT u Pančevu
