Prema podacima iz pravosudne statistike imamo veoma mali broj prijavljenih krivičnih dela protiv životne sredine i veoma mali broj optužnih akata protv izvršilaca tih dela na nacionalnom nivou.
Kako je to moguće, kad je životna sredina glavna tema u javnom životu i kad smo zasuti primerima zagađenja vode, vazduha i zemlje sa svih strana?
Hajde da zavirimo u statistiku ali i u to na koji način se pravo za zdravu životnu sredinu štiti u krivično pravnom smislu.
Šta su krivična dela protiv životne sredine?
Krivičnim zakonikom Republike Srbije propisana je posebna grupa krivičnih dela protiv životne sredine (čl. 260-277. Krivičnog zakonika).[1]
Međutim samo propisivanje krivičnih dela ne znači i ostvarivanje efikasne krivičnopravne zaštite. Ona se ostvaruje i adekvatnim sankcionisanjem njihovih izvršilaca.
Ovde dolazimo do statistike: broj prijavljenih krivičnih dela protiv životne sredine je počeo značajno da se povećava posle 2014. godine, kada je bilo 1996 prijava protiv poznatih i nepoznatih izvršilaca navedenih dela. Tokom 2015. godine zabeleženo je 2148 prijava protiv izvršilaca krivičnih dela protiv životne sredine, a tokom 2020. ukupno 2153 prijave.
Međutim, tokom 2020. godine u strukturi prijavljenih krivičnih dela dominira krivično delo šumska krađa, dok je broj prijava protiv izvršilaca krivičnog dela zagađenje životne sredine veoma mali (ukupno 20 prijava i to samo 13 protiv poznatih učinilaca krivičnih dela!).[2]
Zabrinjavajuće je što je do optuženja došlo samo u 379 slučajeva, a od čega je najveći broj (302) optuženja u predmetima protiv izvršilaca krivičnog dela šumska krađa.[3]
Sasvim je osnovano postaviti pitanje zbog čega je tako mali broj krivičnih prijava i optužnih akata u predmetima protiv izvršilaca krivičnih dela protiv životne sredine.
Broj prijavljenih krivičnih dela protiv životne sredine je počeo značajno da se povećava posle 2014. godine, kada je bilo 1996 prijava protiv poznatih i nepoznatih izvršilaca navedenih dela. Tokom 2015. godine zabeleženo je 2148 prijava protiv izvršilaca krivičnih dela protiv životne sredine, a tokom 2020. ukupno 2153 prijave
Kako pravosudni organi saznaju za krivična dela protiv životne sredine?
Inspekcijski nadzor: Za ekološke delikte nadležni pravosudni organi mogu da saznaju najpre na osnovu prijava od strane inspekcijskih organa i zavoda.
Kako bi javna tužilaštva dalje postupala na osnovu podnetih prijava, neophodno je da one sadrže dokaze određenog kvaliteta.
Zbog toga bi se moglo postaviti pitanje u kojoj meri su zaposleni u nadležnim inspekcijskim organima i zavodima u mogućnosti da prepoznaju osnove sumnje koji ukazuju na postojanje krivičnih dela protiv životne sredine, kao i dokaze koji su od značaja za pokretanje krivičnog postupka i podizanje optužnice protiv izvršilaca tih dela.
Nekada veliki problem predstavlja i činjenica što nije lako utvrditi identitet izvršioca. Osim toga, Zakonom o zaštiti životne sredine propisan je veliki broj privrednih prestupa i prekršaja, pa nadležni inspekcijski organi mogu da smatraju da je sankcionisanje izvršilaca dovoljno primenom takvih mera.[4]
Upravo je zbog toga neophodno sprovesti edukacije zaposlenih u tim institucijama i organizovati okrugle stolove sa predstavnicima pravosudnih organa na temu subijanja ekološkog kriminaliteta.
Na taj način moguće je razmeniti znanja i iskustva radi prevencije te pojave i unapređenja zaštite prava na zdravu životnu sredinu. Znanja bi dodatno unapredilo i postojanje priručnika iz te oblasti.
Tokom 2020. godine u strukturi prijavljenih krivičnih dela dominira krivično delo šumska krađa, dok je broj prijava protiv izvršilaca krivičnog dela zagađenje životne sredine veoma mali (ukupno 20 prijava i to samo 13 protiv poznatih učinilaca krivičnih dela!). Zabrinjavajuće je što je do optuženja došlo samo u 379 slučajeva, a od čega je najveći broj (302) optuženja u predmetima protiv izvršilaca krivičnog dela šumska krađa
Zakonom o zaštiti životne sredine nije izričito propisana obaveza inspekcijskih organa da podnesu krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu ukoliko prilikom nadzora utvrde da postoje osnovi sumnje koji ukazuju na postojanje krivičnog dela.
Međutim, Zakon predviđa obavezu inspektora da ukoliko tokom vršenja inspekcijskog nadzora oceni da su pored povrede zakona povređeni i drugi zakoni i propisi kojima se uređuju pitanja od značaja za zaštitu životne sredine ili pojedinog njenog dela da pored preduzimanja mera za koje je ovlašćen obavesti drugi nadležni organ.[5]
S obzirom na to da navedeni Zakon ne propisuje izričito obavezu prijavljivanja krivičnog dela, moguće je da inspekcijski organi takvo postupanje ne doživljavaju kao svoju obavezu, iako je članom 332. Krivičnog zakonika propisana krivična odgovornost za službeno ili odgovorno lice koje svesno propusti da prijavi krivično delo za koje je saznalo u vršenju svoje dužnosti, a ukoliko se za to može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna.
Monitoring: Saznanje o postojanju krivičnih dela protiv životne sredine (naročito kada je u pitanju krivično delo ugrožavanje životne sredine) moguće je steći tokom procesa monitoringa.
Pod njim se u skladu sa članom 69. Zakona o zaštiti životne sredine smatra stalna kontrola i praćenje stanja životne sredine u skladu sa programima monitoringa koji se donose na nivou Republike, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave.
On se vrši sistematskim praćenjem vrednosti indikatora, odnosno praćenjem negativnih uticaja na životnu sredinu, stanja životne sredine, mera i aktivnosti koje se preduzimaju radi smanjenja negativnih uticaja i podizanja nivoa kvaliteta životne sredine.[6]
Mediji, građani, udruženja: Značajnu ulogu u prevenciji ekološkog kriminaliteta imala bi i proaktivna uloga javnog tužilaštva na osnovu saznanja iz sredstava javnog informisanja, pa bi u tom smislu trebalo organizovati edukacije i podsticati sprovođenje kako takvih istraga, tako i saradnju nadležnih organa i institucija.
Pored toga u otkrivanju i prijavljivanju krivičnih dela na štetu životne sredine značajnu ulogu mogu imati kako organizacije civilnog društva, tako i pojedinci. Međutim, neophodna su posebna znanja radi prikupljanja relevantnih dokaza pa je i ovde korisno obavestiti inspekcijske organe i institucije.
A potom je, naravno, potrebno da ti organi i institucije blagovremeno odgovore građanima i organizacijama civilnog društva i prikupe relevantne dokaze na osnovu kojih je moguće utvrditi postojanje krivičnih dela na štetu životne sredine i izreći adekvatne sankcije protiv njihovih izvršilaca.
No, znamo iz iskustva građana i udruženja koji su podnosili prijave da se ti odgovori čekaju veoma dugo ili se uopšte ne dostavljaju podnosiocima prijave.
——————
[1] Službeni glasnik RS, broj 85/2005…35/2019.
[2] Bilten „Punoletni učinioci krivičnih dela u Republici Srbiji, 2020. Prijave, optuženja i osude“, Beograd: Republički zavod za statistiku, str.13. i 20. https://publikacije.stat.gov.rs/G2021/Pdf/G20215677.pdf, 25.1.2021.
[3] Ibid. str. 21.
[4] Član 116-121. Zakona o zaštiti životne sredine.
[5] Član 113. Zakona.
[6] Član 70. Zakona.
dr Jelena Kostić je viša naučna saradnica na Institutu za uporedno pravo i spoljna saradnica Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije
